Glamur me nikada nije zanimao

Poziranje pred tatinim fotoaparatom, uvežbavanje autograma na času biologije, slanje slika na izbor za modele agencije „Ford”, prva modna revija u Japanu i kasnije šetnje milanskim modnim pistama, kao i saradnja sa poznatim kreatorima – deo je onoga što je stalo među korice autobiografskog romana „Bez daha” manekenke Ivane Stanković. U svojoj prvoj knjizi odškrinula je vrata sveta o kojem postoje brojne predrasude, a o kojem sanjaju mnoge devojke, dopustivši im da se uvere da se snovi mogu ostvariti, ali i da se mogu pretvoriti u noćnu moru.

Manekenka koja odskora vodi i šou-program „Top model” na Prvoj televiziji ističe da je knjiga svojevrsni bukvar za devojčice koje sebe zamišljaju kao modele iz kojeg mogu da saznaju šta im se sve lepo i ružno može dogoditi u profesiji za koju priznaje da je na lošem glasu.

Kada ste došli na ideju da napišete knjigu?

Još 1995, kada sam bila svedok žestoke svađe između Kejt Mos i Kelvina Klajna, rekla sam da ću jednog dana to da napišem u knjizi. Već sledećeg dana se sve zataškalo kada je on nju pred kamerama nazivao svojom muzom, anđelom, najprofesionalnijim modelom, i ona njemu delila komplimente iako su se dan ranije izvređali na mrtvo ime.

Da li se vama nekada dogodilo nešto tako?

Svađa – da, ali posle nije bilo foliranja i mirenja. Pisala sam i o svom sukobu sa Đanfrankom Fereom posle čega sam napustila probu i više nikada nisam radila za njega.

S obzirom na stereotipe o manekenkama, kako se branite od negativnih komentara koje izaziva činjenica da ste napisali i objavili knjigu?

Nemam šta da odgovaram. Otkad znam za sebe, govorila sam da želim da se bavim manekenstvom i nisam imala želju da studiram, ali sam iz srpskohrvatskog uvek imala petice. Dobijala sam nagrade za literarne sastave i knjiga se završava sastavom koji sam napisala kada sam imala deset godina i za koji sam dobila gradsku nagradu.

Šta je istina od brojnih predrasuda o manekenstvu?

Zamke postoje, ali nikada nisam doživela ni najmanju neprijatnost. Problem je ono što se događa posle revija. Na primer, kada devojka ode u diskoteku, ili izađe na ulicu gde joj prilaze razni ljudi, kada se zaustavi skupoceni automobil iz kojeg joj neko ponudi da je odvede u restoran, tu postoje zamke. Ali to je stvar ličnog izbora, a nije uslovljeno profesijom.

Koje su vam obaveze i zahtevi u vezi sa poslom bili najteži?

Šišanje. Tada sebe nisam videla sa kratkom kosom, ali sam posle to zavolela. Drugo što mi je teško palo jeste činjenica da je manekenstvo posao koji kratko traje.

Imate emisiju na televiziji, napisali ste knjigu, i dalje radite kao model. U kom pravcu biste voleli da teče vaš profesionalni život?

Na sva ta tri polja, a bilo bi super da je tu i gluma jer znam da sam rođena glumica.

Niste li malo neskromni?

Ne, samo sam realna. Volela bih da budem i pevačica, ali mi bog nije dao glas.

--------------------------------------------------------------------

Imala sam vozača, ali vozila sam se metroom

Da li je slika glamura koja ide uz posao manekena (fotografisanje, putovanja, revije, skupocena odeća) stvarna ili je to samo predstava?

Glamur postoji i nije lažni sjaj, ali mene to nije zanimalo. Nikada posle revija nisam ostajala na glamuroznim žurkama bilo kog kreatora. Imala sam vozača, ali mi je bilo prijatnije da se vozim metroom.