TRKA JE POČELA

Trka je, dakle, počela. Ali bojim se da ovo više nalikuje na legendarnu trku dvokolica iz Ben Hura (ili, recimo, u svesti mlađe publike verovatno upečatljivije scene iz filma Trkač sa Arnoldom Švarcenegerom), nego na civilizovanu predizbornu utakmicu u jednoj uređenoj demokratskoj zemlji, "kandidatu za kandidata" u članstvo u Evropskoj uniji. Elem, voleo bih da grešim, ali biće ovo jedna od najžešćih i najprljavijih predizbornih kampanja u kratkoj, ali burnoj i, barem u tom pogledu – kad je o prljavštini i zloupotrebama reč – vrlo bogatoj istoriji srpskog višestranačja.

Poslednji parlamentarni izbori iz decembra 2003. bili su, nažalost, izgleda pre izuzetak, nego prekretnica. Održani u trenutku jednog istorijskog interregnuma, kada se vladajući DOS već uveliko raspadao u međusobnim sukobima i aferama, a višestranački život se tek oporavljao posle Đinđićevog ubistva i vanrednog stanja, bili su to prvi zaista slobodni, demokratski i i fer izbori koje je Srbija videla u poslednjih šest decenija – a možda i u čitavoj svojoj istoriji. Iz različitih razloga, i tadašnjoj vlasti i opoziciji primarno je bilo da ostanu na slobodi i politički prežive. Danas su, međutim, i ambicije i politički ulozi daleko veći. A plena definitivno nema dovoljno za sve.

Ostavimo sad po strani činjenicu da ni drugde nije mnogo bolje i da čak i u razvijenim zapadnim demokratijama (pred)izborne trke već decenijama veoma malo nalikuju na korektno ("akademsko") sučeljavanje racionalnih argumenata, shodno utopijskim vizijama starih liberalnih mislilaca i maštarijama nekadašnjih socijalističkih disidenata sa evropskog Istoka. Najugledniji liberalni teoretičari današnjice, poput Džona Rolsa i Ronalda Dvorkina, otvoreno govore o "prokletstvu novca" i medijskoj manipulaciji kao kanceru koji nagriza modernu demokratiju. Ali za razliku od današnje Srbije, ta društva imaju neke samoregulatorne mehanizme, koliko-toliko nezavisne institucije, demokratsku tradiciju, relativno stabilnu socijalnu situaciju i jasan državni status.

Naravno da ni ova uređena društva neće ostati neuzdrmana tektonskim promenama i izazovima globalizovane ekonomije i "postmoderne" politike, no, u političkoj geografiji važi pravilo da ono što je u centru tek lako socijalno i političko treperenje, na dalekoj periferiji obično izaziva razorne posledice. Stoga, niko ne bi trebalo da bude previše iznenađen niti zatečen eventualnom serijom antidemokratskih i antireformskih "cunamija" u ovom delu sveta u narednim godinama. Tim pre što se bez preterivanja može reći da je – bar kada je o Srbiji reč – doslovno sve što je međunarodna zajednica u poslednje vreme činila bilo samo svesno ili nesvesno dolivanje ulja na vatru nacionalne frustracije i nezadovoljstva. Ako je prolongiranje Ahtisarijeve objave predloga za rešenje statusa Kosova i Metohije sa decembra na januar (uz "umirujuće" poruke američkog izaslanika Frenka Viznera da će rešenje biti "u skladu sa očekivanjima većine na Kosovu") sve što je svet, odnosno Zapad, spreman da ponudi demokratskoj Srbiji, onda, po svemu sudeći, njemu ni do demokratije ni do Srbije nije previše stalo.

Iako se Koštuničina manjinska vlada pokazala mnogo uspešnijom i dugovečnijom nego što je to predviđano na početku mandata, Koštunica i DSS, po svemu sudeći, nisu uspeli u svojoj osnovnoj misiji – nisu stabilizovali političku scenu i nisu uspeli da premoste pogubnu polarizaciju srpskog političkog tela na dva smrtno zavađena tabora, iako, pored ostalog, i njihova sopstvena politička budućnost suštinski zavisi od (ne)mogućnosti tog premošćavanja. Sa ovakvom patološkom podelom na "demokratske" i "nedemokratske" snage kakva je najavljena na početku izborne kampanje možda se i može obmanuti deo dezorijentisanih i apatičnih birača i tu i tamo iskamčiti još koji izborni poen, ali se zasigurno ne može doneti ništa dobro "demokratskoj" – kao ni "patriotskoj" – stvari u Srbiji.