ТРКА ЈЕ ПОЧЕЛА

Трка је, дакле, почела. Али бојим се да ово више наликује на легендарну трку двоколица из Бен Хура (или, рецимо, у свести млађе публике вероватно упечатљивије сцене из филма Тркач са Арнолдом Шварценегером), него на цивилизовану предизборну утакмицу у једној уређеној демократској земљи, "кандидату за кандидата" у чланство у Европској унији. Елем, волео бих да грешим, али биће ово једна од најжешћих и најпрљавијих предизборних кампања у краткој, али бурној и, барем у том погледу – кад је о прљавштини и злоупотребама реч – врло богатој историји српског вишестраначја.

Последњи парламентарни избори из децембра 2003. били су, нажалост, изгледа пре изузетак, него прекретница. Одржани у тренутку једног историјског интеррегнума, када се владајући ДОС већ увелико распадао у међусобним сукобима и аферама, а вишестраначки живот се тек опорављао после Ђинђићевог убиства и ванредног стања, били су то први заиста слободни, демократски и и фер избори које је Србија видела у последњих шест деценија – а можда и у читавој својој историји. Из различитих разлога, и тадашњој власти и опозицији примарно је било да остану на слободи и политички преживе. Данас су, међутим, и амбиције и политички улози далеко већи. А плена дефинитивно нема довољно за све.

Оставимо сад по страни чињеницу да ни другде није много боље и да чак и у развијеним западним демократијама (пред)изборне трке већ деценијама веома мало наликују на коректно ("академско") сучељавање рационалних аргумената, сходно утопијским визијама старих либералних мислилаца и маштаријама некадашњих социјалистичких дисидената са европског Истока. Најугледнији либерални теоретичари данашњице, попут Џона Ролса и Роналда Дворкина, отворено говоре о "проклетству новца" и медијској манипулацији као канцеру који нагриза модерну демократију. Али за разлику од данашње Србије, та друштва имају неке саморегулаторне механизме, колико-толико независне институције, демократску традицију, релативно стабилну социјалну ситуацију и јасан државни статус.

Наравно да ни ова уређена друштва неће остати неуздрмана тектонским променама и изазовима глобализоване економије и "постмодерне" политике, но, у политичкој географији важи правило да оно што је у центру тек лако социјално и политичко треперење, на далекој периферији обично изазива разорне последице. Стога, нико не би требало да буде превише изненађен нити затечен евентуалном серијом антидемократских и антиреформских "цунамија" у овом делу света у наредним годинама. Тим пре што се без претеривања може рећи да је – бар када је о Србији реч – дословно све што је међународна заједница у последње време чинила било само свесно или несвесно доливање уља на ватру националне фрустрације и незадовољства. Ако је пролонгирање Ахтисаријеве објаве предлога за решење статуса Косова и Метохије са децембра на јануар (уз "умирујуће" поруке америчког изасланика Френка Визнера да ће решење бити "у складу са очекивањима већине на Косову") све што је свет, односно Запад, спреман да понуди демократској Србији, онда, по свему судећи, њему ни до демократије ни до Србије није превише стало.

Иако се Коштуничина мањинска влада показала много успешнијом и дуговечнијом него што је то предвиђано на почетку мандата, Коштуница и ДСС, по свему судећи, нису успели у својој основној мисији – нису стабилизовали политичку сцену и нису успели да премосте погубну поларизацију српског политичког тела на два смртно завађена табора, иако, поред осталог, и њихова сопствена политичка будућност суштински зависи од (не)могућности тог премошћавања. Са оваквом патолошком поделом на "демократске" и "недемократске" снаге каква је најављена на почетку изборне кампање можда се и може обманути део дезоријентисаних и апатичних бирача и ту и тамо искамчити још који изборни поен, али се засигурно не може донети ништа добро "демократској" – као ни "патриотској" – ствари у Србији.