Petokraka bez crvene boje

Magazin „Tajm” je još 1965. opisao Jugoslaviju kao zemlju Marksa, ali pola Karla, pola Gručo Marksa, jer se u našem socijalizmu pila koka-kola, gledali su se holivudski filmovi, slušali džez i rokenrol, a na malim ekranima se prikazivale serije „Dugo toplo leto”, „Gradić Pejton”… Samoposluga na Cvetnom trgu bila je „preslikana“ američka samoposluga izložena na Zagrebačkom velesajmu, a mnogi partizanski filmovi rađeni su po modelu vesterna, te smo tako imali specifičan žanr – partizanski vestern.

Ovo kaže Radina Vučetić, istoričarka sa Katedre za savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, autorka trilogije o životu Beograda od 1878. Do 1980. godine. Treća knjiga „Život u socijalizmu” (1945–1980) upravo je objavljena, dok su prve dve „Prestonica nezavisne Srbije“ (1878–1918) i „Beograd između dva rata“ (1918–1941) objavljene 2008. i 2010, sve u ediciji „Ovako se živelo“ izdavačke kuće „Kreativni centar”.

Ono što je suštinski odredilo život i sudbinu srpskog društva i države u ovih stotinak godina obuhvaćenih trilogijom, bio je odnos, tačnije sukob modernog i tradicionalnog, kaže autorka.   

– Čini mi se da je država profitirala i išla napred upravo u periodima kada je uticaj modernista bio jak, a tradicionalista i konzervativaca slab – dodaje ona. –Kada bismo iz istorije Beograda u 20. veku uklonili zapadne uticaje i modernizacijske procese, ostali bi fesovi, kaldrma, daire i konture kasabe. I Beograd i Srbija imaju znatno bogatiju istoriju nego što nam to, često, neki dnevni interesi omogućavaju da vidimo.

Još u doba Kraljevine Srbije Beograd je počeo da se oslobađa duha kasabe i da se modernizuje. Negovao je multikulturalnost, kaže Radina Vučetić, a Beograđani su bili dobre komšije Nemcima, Jevrejima, Mađarima, Cincarima, Romima...Grad je bio otvoren prema zapadnim „novotarijama“. Prve sijalice na beogradskim ulicama zasijale su samo dvanaest godina pošto su pronađene, zazvonio je prvi telefon, gradom kreću prvi tramvaji, polazi i prvi voz, a u Beograd stiže i prvi automobil, fudbalska lopta, film...

– Oslobađanje od duha „kasabe“ nije, naravno, teklo lako. Mogućnosti za oslobađanje su bile brojne, a od pojedinca je zavisilo da li će, i koliko, da bude „oslobođen“ – kaže Radina Vučetić, primećujući da seneki, nažalost, do danas nisu oslobodili duha kasabe.

Nastojanje naše prestonice da postane evropska metropola u punom je zamahu između dva rata, a autorka trilogije tvrdi da je, na sreću, tada bila važnija svest o tome koliko je Evropa važna za nas negoo tome koliko smo mi bitni za nju. Reči Rastka Petrovića„Dok ne prebolimo Evropu i ne naučimo evropski govoriti, nikako nećemo uspeti ni da pronađemo šta je u nama od vrednosti, a kamoli da to izrazimo tako da bude od vrednosti i za ostali svet” ona smatra ključnim za razumevanje potreba i izazova te epohe.

– U to vreme u Beogradu je još dominirao fes nad šeširom – kaže Radina Vučetić. – Fotografija Pozorišnog trga iz 1925. koja prikazuje seljaka kako ispred zgrade Narodnog pozorišta vodi svinju pruža sliku Beograda koji je polako uzmicao pred novom metropolom sa modernim taksi prevozom, delikatesnim radnjama, sa ženama obučenim po najnovijoj pariskoj modi, pred Beogradom koji, prema sopstvenim afinitetima, sluša Džozefinu Bejker ili Artura Rubinštajna. Naučiti evropski govoriti, u takvim uslovima, značilo je razumeti Evropu i evropski način života i mišljenja, ali ne zbog Evrope, već zbog vlastitog napretka.

To je vreme delovanja različitih avangardnih grupa i gostovanja međunarodnih izložbi, na kojima Beograđani gledaju dela Matisa, Pikasa, Šagala, Van Goga, Grosa... Niču višespratnice, nasuprot udžericama, asfalt zamenjuje blatnjavu kaldrmu, a džez gusle.

Beograd u socijalizmu je, naravno, posebna priča. To jeste bilo i vreme pritisaka, zabrana, cenzure, ali je jugoslovenski socijalizam po mnogo čemu bio specifičan, a jedna od specifičnosti je amerikanizacija popularne kulture i svakodnevice, kaže Radina Vučetić koja 13. juna brani doktorsku tezu „Amerikanizacija jugoslovenske popularne kulture šezdesetih“.

– Postoji jedna odlična karta Evrope, objavljena u Londonu 1978, koja najbolje pokazuje sliku Jugoslavije u Evropi u hladnom ratu. Na toj karti ona se nalazi van „crvene linije“ koja razdvaja Istočnu od Zapadne Evrope.Dakle, među zemljama je Zapada, ali, iako van te granice, nju obeležava petokraka. Ta petokraka, doduše ne crvena, kako su obeležene ostale zemlje u sferi sovjetskog uticaja, simbol je specifične zemlje, koja je od 1948. bila i na Istoku i na Zapadu – kaže autorka, naglašavajući da je to i vreme krupnih iskoraka ka modernom i avangardnom uprkos komunističkoj ideologiji, nacionalizaciji imovine, administrativnim uplivima u kulturu i umetnost, Golom otoku, hapšenjima...

Henri Miler je bio cenzurisan u Americi, a u Beogradu je štampan integralno, igrao se Beket, slušali su se džez i rokenrol, snimane su velike koprodukcije, na BITEF su dolazile najavangardnije svetske trupe, gostovali su Luj Armstrong, Dizi Gilespi, Alfred Hičkok, Džek Nikolson... Prva diskoteka iza „gvozdene zavese“, kultna diskoteka kod Laze Šećera, otvorena je u Beogradu.

Trilogija Radine Vučetić, zapravo, pratiživot u Beogradu kroz analizu svakodnevice, mode, načina ishrane, popularne kulture... Ideja cele edicije „Ovako se živelo nekad“ jeste da se „pobegne“ od „velike“ političke istorije i da se da slika određene epohe kroz živote običnih ljudi.

Tako, na primer, saznajemo da u Kraljevini Srbiji na jelovnike Beograđana, na kojima su u 19. veku preovlađivali pasulj, kupus i relativno nemaštovito pripremana mesa, stižu ostrige, kavijar, sardele i masline koje su mogle da se nabavljaju u delikatesnim radnjama. Pored običnog hleba, pojavljuju se kajzerice i puter-kifle, koje momci iz čuvene Gruberove pekare kroz grad nose u pletenim korpama...

– U međuratnom periodu uspon doživljava brza hrana, ali je to još uvek bio specifičan srpski „fast-fud“, oličen u narodnim kuhinjama, aščinicama i bifeima, u kojima su se prodavali rakija, pršuta, kajmak i sutlijaš – kaže Radina Vučetić. –Međutim, i ovo vreme donosi novine. Srbija dobija svoj najčuveniji „Patin kuvar”, ekskluzivna hrana se služi u „Ruskom caru”, „Moskvi” i Akademiji nauka, a grad dobija i vegetarijansko društvo. Period socijalizma, pak, počinje izrazitom bedom i nemaštinom. To je vreme amper čorbi od brašna i ulja, geršle, proje i kupovine hrane na tačkice. U vreme najveće gladi socijalistička vlast je čak zabranila pravljenje kajzerica, kifli i pereca kao „luksuznog peciva“. Situacija se menja pedesetih, grad dobija moderne samoposluge i restorane. Šezdesetih socijalistička Jugoslavija počinje da proizvodi i pepsi kolu i koka-kolu. Međutim, na prvi kafić, „Zlatni papagaj”,Beograd je morao da čeka do 1980. godine.

Trilogija Radine Vučetić, koja je inače bila stručni konsultant u izradi scenarija i na snimanju filma „Montevideo, Bog te video“, takođe govori i o tome kada je i odakle stigla prva fudbalska lopta, kako su i veliki fudbaleri, poput Šekularca, skupljali novac za izgradnju Marakane, kada su se prvi avioni vinuli u nebo i kako su Beograđanke, još u doba Kraljevine, pribegavale estetskoj hirurgiji (hrabri oglašivači su za grudi koje su „slabo razvijene, zakržljale, viseće, mlitave ili prejako razvijene“ nudili rešenje „već za 10 dana“, u slučaju da se želi postići „ona jedrina, čvrstoća i zavidan oblik, koji izazivlje sveopšte divljenje”).

Baveći se životom Beograda od Kraljevine Srbije do Titove smrti, autorka trilogije tvrdi da je upravo okrenutost Zapadu obeležila 20. vek kod nas, podjednako i u monarhiji i u socijalističkoj republici, bez obzira na radikalno suprotstavljene ideologije.

– Nadam se da sam, baveći se i periodom Kraljevine Srbije, i Kraljevine Jugoslavije, i periodom socijalizma, uspela da pomirim „moderno“ i „tradiciju“ pokazujući da su i nadrealisti, i dadaisti, i zenitisti naša tradicija, kao i izvođenje Beketa u Beogradu, Lubardina izložba, BITEF, BEMUS, FEST... – dodaje Radina Vučetić, tvrdeći da je upravo i ta okrenutost ka Evropi i ka Zapadu naša tradicija i da to treba imati na umu kada se na nju pozivamo.