Петокрака без црвене боје

Магазин „Тајм” је још 1965. описао Југославију као земљу Маркса, али пола Карла, пола Гручо Маркса, јер се у нашем социјализму пила кока-кола, гледали су се холивудски филмови, слушали џез и рокенрол, а на малим екранима се приказивале серије „Дуго топло лето”, „Градић Пејтон”… Самопослуга на Цветном тргу била је „пресликана“ америчка самопослуга изложена на Загребачком велесајму, а многи партизански филмови рађени су по моделу вестерна, те смо тако имали специфичан жанр – партизански вестерн.

Ово каже Радина Вучетић, историчарка са Катедре за савремену историју Филозофског факултета у Београду, ауторка трилогије о животу Београда од 1878. До 1980. године. Трећа књига „Живот у социјализму” (1945–1980) управо је објављена, док су прве две „Престоница независне Србије“ (1878–1918) и „Београд између два рата“ (1918–1941) објављене 2008. и 2010, све у едицији „Овако се живело“ издавачке куће „Креативни центар”.

Оно што је суштински одредило живот и судбину српског друштва и државе у ових стотинак година обухваћених трилогијом, био је однос, тачније сукоб модерног и традиционалног, каже ауторка.   

– Чини ми се да је држава профитирала и ишла напред управо у периодима када је утицај модерниста био јак, а традиционалиста и конзервативаца слаб – додаје она. –Када бисмо из историје Београда у 20. веку уклонили западне утицаје и модернизацијске процесе, остали би фесови, калдрма, даире и контуре касабе. И Београд и Србија имају знатно богатију историју него што нам то, често, неки дневни интереси омогућавају да видимо.

Још у доба Краљевине Србије Београд је почео да се ослобађа духа касабе и да се модернизује. Неговао је мултикултуралност, каже Радина Вучетић, а Београђани су били добре комшије Немцима, Јеврејима, Мађарима, Цинцарима, Ромима...Град је био отворен према западним „новотаријама“. Прве сијалице на београдским улицама засијале су само дванаест година пошто су пронађене, зазвонио је први телефон, градом крећу први трамваји, полази и први воз, а у Београд стиже и први аутомобил, фудбалска лопта, филм...

– Ослобађање од духа „касабе“ није, наравно, текло лако. Могућности за ослобађање су биле бројне, а од појединца је зависило да ли ће, и колико, да буде „ослобођен“ – каже Радина Вучетић, примећујући да сенеки, нажалост, до данас нису ослободили духа касабе.

Настојање наше престонице да постане европска метропола у пуном је замаху између два рата, а ауторка трилогије тврди да је, на срећу, тада била важнија свест о томе колико је Европа важна за нас негоо томе колико смо ми битни за њу. Речи Растка Петровића„Док не преболимо Европу и не научимо европски говорити, никако нећемо успети ни да пронађемо шта је у нама од вредности, а камоли да то изразимо тако да буде од вредности и за остали свет” она сматра кључним за разумевање потреба и изазова те епохе.

– У то време у Београду је још доминирао фес над шеширом – каже Радина Вучетић. – Фотографија Позоришног трга из 1925. која приказује сељака како испред зграде Народног позоришта води свињу пружа слику Београда који је полако узмицао пред новом метрополом са модерним такси превозом, деликатесним радњама, са женама обученим по најновијој париској моди, пред Београдом који, према сопственим афинитетима, слуша Џозефину Бејкер или Артура Рубинштајна. Научити европски говорити, у таквим условима, значило је разумети Европу и европски начин живота и мишљења, али не због Европе, већ због властитог напретка.

То је време деловања различитих авангардних група и гостовања међународних изложби, на којима Београђани гледају дела Матиса, Пикаса, Шагала, Ван Гога, Гроса... Ничу вишеспратнице, насупрот уџерицама, асфалт замењује блатњаву калдрму, а џез гусле.

Београд у социјализму је, наравно, посебна прича. То јесте било и време притисака, забрана, цензуре, али је југословенски социјализам по много чему био специфичан, а једна од специфичности је американизација популарне културе и свакодневице, каже Радина Вучетић која 13. јуна брани докторску тезу „Американизација југословенске популарне културе шездесетих“.

– Постоји једна одлична карта Европе, објављена у Лондону 1978, која најбоље показује слику Југославије у Европи у хладном рату. На тој карти она се налази ван „црвене линије“ која раздваја Источну од Западне Европе.Дакле, међу земљама је Запада, али, иако ван те границе, њу обележава петокрака. Та петокрака, додуше не црвена, како су обележене остале земље у сфери совјетског утицаја, симбол је специфичне земље, која је од 1948. била и на Истоку и на Западу – каже ауторка, наглашавајући да је то и време крупних искорака ка модерном и авангардном упркос комунистичкој идеологији, национализацији имовине, административним упливима у културу и уметност, Голом отоку, хапшењима...

Хенри Милер је био цензурисан у Америци, а у Београду је штампан интегрално, играо се Бекет, слушали су се џез и рокенрол, снимане су велике копродукције, на БИТЕФ су долазиле најавангардније светске трупе, гостовали су Луј Армстронг, Дизи Гилеспи, Алфред Хичкок, Џек Николсон... Прва дискотека иза „гвоздене завесе“, култна дискотека код Лазе Шећера, отворена је у Београду.

Трилогија Радине Вучетић, заправо, пратиживот у Београду кроз анализу свакодневице, моде, начина исхране, популарне културе... Идеја целе едиције „Овако се живело некад“ јесте да се „побегне“ од „велике“ политичке историје и да се да слика одређене епохе кроз животе обичних људи.

Тако, на пример, сазнајемо да у Краљевини Србији на јеловнике Београђана, на којима су у 19. веку преовлађивали пасуљ, купус и релативно немаштовито припремана меса, стижу остриге, кавијар, сарделе и маслине које су могле да се набављају у деликатесним радњама. Поред обичног хлеба, појављују се кајзерице и путер-кифле, које момци из чувене Груберове пекаре кроз град носе у плетеним корпама...

– У међуратном периоду успон доживљава брза храна, али је то још увек био специфичан српски „фаст-фуд“, оличен у народним кухињама, ашчиницама и бифеима, у којима су се продавали ракија, пршута, кајмак и сутлијаш – каже Радина Вучетић. –Међутим, и ово време доноси новине. Србија добија свој најчувенији „Патин кувар”, ексклузивна храна се служи у „Руском цару”, „Москви” и Академији наука, а град добија и вегетаријанско друштво. Период социјализма, пак, почиње изразитом бедом и немаштином. То је време ампер чорби од брашна и уља, гершле, проје и куповине хране на тачкице. У време највеће глади социјалистичка власт је чак забранила прављење кајзерица, кифли и переца као „луксузног пецива“. Ситуација се мења педесетих, град добија модерне самопослуге и ресторане. Шездесетих социјалистичка Југославија почиње да производи и пепси колу и кока-колу. Међутим, на први кафић, „Златни папагај”,Београд је морао да чека до 1980. године.

Трилогија Радине Вучетић, која је иначе била стручни консултант у изради сценарија и на снимању филма „Монтевидео, Бог те видео“, такође говори и о томе када је и одакле стигла прва фудбалска лопта, како су и велики фудбалери, попут Шекуларца, скупљали новац за изградњу Маракане, када су се први авиони винули у небо и како су Београђанке, још у доба Краљевине, прибегавале естетској хирургији (храбри оглашивачи су за груди које су „слабо развијене, закржљале, висеће, млитаве или прејако развијене“ нудили решење „већ за 10 дана“, у случају да се жели постићи „она једрина, чврстоћа и завидан облик, који изазивље свеопште дивљење”).

Бавећи се животом Београда од Краљевине Србије до Титове смрти, ауторка трилогије тврди да је управо окренутост Западу обележила 20. век код нас, подједнако и у монархији и у социјалистичкој републици, без обзира на радикално супротстављене идеологије.

– Надам се да сам, бавећи се и периодом Краљевине Србије, и Краљевине Југославије, и периодом социјализма, успела да помирим „модерно“ и „традицију“ показујући да су и надреалисти, и дадаисти, и зенитисти наша традиција, као и извођење Бекета у Београду, Лубардина изложба, БИТЕФ, БЕМУС, ФЕСТ... – додаје Радина Вучетић, тврдећи да је управо и та окренутост ка Европи и ка Западу наша традиција и да то треба имати на уму када се на њу позивамо.