Greške koje na suđenju Mladiću treba izbeći

Mogao je – i trebalo je – da bude pritvoren između 1996. i trenutka kad je nestao 2002, ali diplomate nisu onda imale poverenja u međunarodnu pravdu: „Hvatanje Karadžića i Mladića nije vredno krvi jednog NATO vojnika“, rekao je portparol NATO-a“. Danas kada se Karadžiću sudi, Gotovina je osuđen, presuda Čarlsu Tejloru se očekuje uskoro,a pukovnik Gadafi je pod optužnicom, veće je poverenje da će Nemezis stići one koji masovno ubijaju sopstveni– i tuđi – narod.

Suđenje Mladiću biće prilika da se zadovolji pravda, ali ono mora da se sprovede bolje nego u slučaju Slobodana Miloševića, koji je umro pre nego što je mogao da iznese bilo kakvu odbranu u slučaju koji je trajao nepodnošljive trigodine. Haški troškovi i kašnjenje u oštrom su kontrastu s pravdom u Nirnbergu, gde je ubedljiva presudaza 23 nacistička lidera doneta u roku od 12 meseci. Sada je veća obaveza da se obelodane dokazi i optuženima pruži dovoljno vremena, sredstava i prava na žalbu, ali problem je u tužiocima i sudijama koji misle da im je dužnost da pišu istoriju, a ne da rešavaju konkretne optužbe. Oni ozbiljno preopterećuju optužnice – Milošević je, na primer, bio optužen za tri odvojena rata u rasponu od 10 godina, a mogao je lako i brzo biti osuđen za etničko čišćenje na Kosovu.

Optužnica tereti Mladića za genocid (teško dokazivo i otvoreno za beskrajne tehničke pravne argumente) i brojne ratne zločine tokom sukoba na Balkanu. Trebalo bi da bude zamenjena samo jednomoptužbom –za zločine protiv čovečnosti po komandnoj odgovornosti, za naređivanje najgoreg ratnog zločina od marševa smrti japanskih ratnih zarobljenika na kraju Drugog svetskog rata, a to je pokolj više od 7.000 ratnih zarobljenika – muslimanskih muškaraca i mladića u Srebrenici.

Ovakvo ograničavanjeće omogućiti da se pravda delimično sprovede pre nego što se pojave neminovni navodi koji se tiču bolesti, starosti i nesposobnosti za suđenje. To već pominju njegovi advokati u Beogradu, ali EU mora da insistira da se o tome odlučuje samo u Hagu, posle nezavisnog i pomnog lekarskog pregleda. Previše je međunarodnih kriminalaca izbeglo pravdu zbog lažnihzdravstvenih razloga – sećate li se kako je Pinoče veselo mahao štapom sletevši u Čile, zahvaljujući pogrešnoj proceni Džeka Stroa da je nesposoban za dalje suđenje? Sećate li se kako je pre nekoliko godina zgodno utekao Megrahi, lokerbijski bombaš, kada je lakoverni škotski ministar pravde poverovao lekarima da će ovaj umreti u roku od tri meseca?

Akcenat na ovom ratnom zločinu biće neprijatanonima koji su možda mogli da ga spreče– posebno za UN kojesu odbile da dozvole vazdušne napade koji bi sprečili Mladićevo napredovanje, iza holandsku vladu koja je insistirala na vetuda bi zaštitila svoj kukavički bataljon, koji je trebalo da štiti grad, ali se odmah predao Mladiću i predao mu na hiljade muslimana koji su potražili utočište u bazi UN. Moralno dno „čuvanja mira“koji su UN i NATO čuvali tamo gde mira uopšte nije bilo predstavlja fotografija Mladića kako duva dim od cigarete u lice mlitavog holandskog pukovnika, dok u pozadini vode na odstrel one koje je njegov bataljon trebalo da zaštiti.

Ništa ne bi smelo da umanji komandnu odgovornost Mladića niti bi smeo da mu izlazi u susret sud koji je dao sve od sebe da pomogne Miloševiću u vreme kada je međunarodna pravda bila pod udarom, posebno od strane Bušovog režima, koji je u nastupu infantilnosti usvojio nacrt zakona „Bombardujte Hag“, omogućavajući predsedniku SAD da upotrebi silu da oslobodi svakogAmerikanca koji je tamooptužen. Ako Mladić bude insistirao da se brani sam, a zatim pokuša da omete postupak, trebalo bi mu nametnuti sposoban advokatski tim, svidelo se to njemu ili ne.

Što se Srbije tiče, ona mora još da se iskupljuje pre nego što osigura članstvo u EU. Karl Jaspers je istakao da nemački narod nije snosio kolektivnu krivicu zbog Hitlera, ali je snosio kolektivnu političku odgovornost. Tako ostaje dužnost Vlade Srbije ne samo da brzo pošalje Mladića u Hag, već i da pronađe i pravno goni one koji su ga štitili. Ona ima posebnu dužnost, koju su izbegli haški tužioci, da očistiSrpsku pravoslavnu crkvu, čiji su sveštenici blagosiljali odrede smrti u Srebrenici. Bez njihovog blagoslova, verujem da bi neki vojnici prekršili naređenje da pucaju u nemoćne, vezane muškarce i dečake. Opšte je poznato da je Crkva pružala utočište haškim beguncima u manastirima i da ima duboku vezu sa ubilačkim aspektima srpskog nacionalizma.

Neke od Mladićevih žrtava uznemirava činjenica da je 16 godina bio na slobodi, ali njegov život u bekstvu je postajao sve jadniji. Oni treba da budu zahvalni što ga je srpska policija uhvatila živog umesto da ga po kratkom postupku ubije, kao Amerikanci Bin Ladena. On će se sada pojaviti u Haškom sudu kao umanjena i demistifikovana ličnost –nečovečni serijski ubica, a ne heroj. Oni treba da zapamte i da nađu utehu u činjenici da točkovi međunarodne pravde melju sporo, ali na sitne komade.

*Autor knjige „Zločini protiv čovečnosti: Borba za globalnu pravdu“ i bivši sudija UN za ratne zločine