Грешке које на суђењу Младићу треба избећи

Могао је – и требало је – да буде притворен између 1996. и тренутка кад је нестао 2002, али дипломате нису онда имале поверења у међународну правду: „Хватање Караџића и Младића није вредно крви једног НАТО војника“, рекао је портпарол НАТО-а“. Данас када се Караџићу суди, Готовина је осуђен, пресуда Чарлсу Тејлору се очекује ускоро,а пуковник Гадафи је под оптужницом, веће је поверење да ће Немезис стићи оне који масовно убијају сопствени– и туђи – народ.

Суђење Младићу биће прилика да се задовољи правда, али оно мора да се спроведе боље него у случају Слободана Милошевића, који је умро пре него што је могао да изнесе било какву одбрану у случају који је трајао неподношљиве тригодине. Хашки трошкови и кашњење у оштром су контрасту с правдом у Нирнбергу, где је убедљива пресудаза 23 нацистичка лидера донета у року од 12 месеци. Сада је већа обавеза да се обелодане докази и оптуженима пружи довољно времена, средстава и права на жалбу, али проблем је у тужиоцима и судијама који мисле да им је дужност да пишу историју, а не да решавају конкретне оптужбе. Они озбиљно преоптерећују оптужнице – Милошевић је, на пример, био оптужен за три одвојена рата у распону од 10 година, а могао је лако и брзо бити осуђен за етничко чишћење на Косову.

Оптужница терети Младића за геноцид (тешко доказиво и отворено за бескрајне техничке правне аргументе) и бројне ратне злочине током сукоба на Балкану. Требало би да буде замењена само једномоптужбом –за злочине против човечности по командној одговорности, за наређивање најгорег ратног злочина од маршева смрти јапанских ратних заробљеника на крају Другог светског рата, а то је покољ више од 7.000 ратних заробљеника – муслиманских мушкараца и младића у Сребреници.

Овакво ограничавањеће омогућити да се правда делимично спроведе пре него што се појаве неминовни наводи који се тичу болести, старости и неспособности за суђење. То већ помињу његови адвокати у Београду, али ЕУ мора да инсистира да се о томе одлучује само у Хагу, после независног и помног лекарског прегледа. Превише је међународних криминалаца избегло правду због лажнихздравствених разлога – сећате ли се како је Пиноче весело махао штапом слетевши у Чиле, захваљујући погрешној процени Џека Строа да је неспособан за даље суђење? Сећате ли се како је пре неколико година згодно утекао Меграхи, локербијски бомбаш, када је лаковерни шкотски министар правде поверовао лекарима да ће овај умрети у року од три месеца?

Акценат на овом ратном злочину биће непријатанонима који су можда могли да га спрече– посебно за УН којесу одбиле да дозволе ваздушне нападе који би спречили Младићево напредовање, иза холандску владу која је инсистирала на ветуда би заштитила свој кукавички батаљон, који је требало да штити град, али се одмах предао Младићу и предао му на хиљаде муслимана који су потражили уточиште у бази УН. Морално дно „чувања мира“који су УН и НАТО чували тамо где мира уопште није било представља фотографија Младића како дува дим од цигарете у лице млитавог холандског пуковника, док у позадини воде на одстрел оне које је његов батаљон требало да заштити.

Ништа не би смело да умањи командну одговорност Младића нити би смео да му излази у сусрет суд који је дао све од себе да помогне Милошевићу у време када је међународна правда била под ударом, посебно од стране Бушовог режима, који је у наступу инфантилности усвојио нацрт закона „Бомбардујте Хаг“, омогућавајући председнику САД да употреби силу да ослободи свакогАмериканца који је тамооптужен. Ако Младић буде инсистирао да се брани сам, а затим покуша да омете поступак, требало би му наметнути способан адвокатски тим, свидело се то њему или не.

Што се Србије тиче, она мора још да се искупљује пре него што осигура чланство у ЕУ. Карл Јасперс је истакао да немачки народ није сносио колективну кривицу због Хитлера, али је сносио колективну политичку одговорност. Тако остаје дужност Владе Србије не само да брзо пошаље Младића у Хаг, већ и да пронађе и правно гони оне који су га штитили. Она има посебну дужност, коју су избегли хашки тужиоци, да очистиСрпску православну цркву, чији су свештеници благосиљали одреде смрти у Сребреници. Без њиховог благослова, верујем да би неки војници прекршили наређење да пуцају у немоћне, везане мушкарце и дечаке. Опште је познато да је Црква пружала уточиште хашким бегунцима у манастирима и да има дубоку везу са убилачким аспектима српског национализма.

Неке од Младићевих жртава узнемирава чињеница да је 16 година био на слободи, али његов живот у бекству је постајао све јаднији. Они треба да буду захвални што га је српска полиција ухватила живог уместо да га по кратком поступку убије, као Американци Бин Ладена. Он ће се сада појавити у Хашком суду као умањена и демистификована личност –нечовечни серијски убица, а не херој. Они треба да запамтe и да нађу утеху у чињеници да точкови међународне правде мељу споро, али на ситне комаде.

*Аутор књиге „Злочини против човечности: Борба за глобалну правду“ и бивши судија УН за ратне злочине