Kišni đavo na ostrvu razvedenih žena

Neko će reći da je to kič – zaleđeno vreme – i biće u pravu. Tasmanija je ostrvska država Australije koja se trudi da civilizaciju uzima na kašičicu. Tih, miran, udoban život je ideal. Ne treba ni reći da je ostrvo stvoreno po meri penzionera. Tipična dnevna soba tasmanijskog kolonijalnog stila: zidani kamin pored kojeg su naslagane precizno piljene oblice, dugodlaki pas odmara na ovčijem krznu, pod je pravljen od punog, bajcovanog drveta, centralno mesto u sobi zauzima plavkasto-tirkizna sofa koja je ušuškana mnogim jastucima. Po zidu police s knjigama.

Na Tasmaniji, udaljenoj 250 kilometara od najbliže Australije, živeli su samo domoroci Aboridžini, dok ga Evropljanima nije otkrio Abel Tasman 1642. godine. Ozbiljnije su ga naselili kažnjenici iz Engleske. Ostrvo je bilo veliki kazamat od 1803. do 1853. U Port Artur danas dolaze hiljade potomaka da se upoznaju sa zatvorskim dosijeom predaka. Pošto je po viktorijanskom običaju sve sačuvano i konzervirano, posetilac čak može i da prespava na pradedinom ležaju.

Od tog vremena izumrle su mnoge endemske vrste, kao što je tasmanijski tigar (poslednji primerak uginuo u lokalnom zoološkom vrtu 1936), a u legendi je ostao i tasmanijski đavo – torbar mesožder koji jakim vilicama začas utamani ovcu.

Temperature su umerene: minus pet, plus 25. Januar i decembar su najtopliji i najsuvlji meseci; svega 9,4 kišnih dana mesečno, dok je oktobar izrazito vlažan sa 16,9 kišnih dana. Doseljenici iz Srbije, kojih je nekoliko hiljada, najviše se žale baš na kišu koja ih čini depresivnima.

Ostrvo je jedan veliki nacionalni park, površine Bosne i Hercegovine, u kojem živi 500.000 stanovnika, prilično rastresito na ogromnim imanjima – najmanja površina farme je 20 hektara. Život je podešen prema bračnim parovima s malom decom i penzionerima. Broj stanovnika opada a u porastu su i razvodi. Na ostrvu živi 29.000 razvedenih žena! (Ovaj podatak je dovoljan da se nekima Tasmanija učini kišnim rajem: karta u jednom pravcu za ostrvo razvedenih žena.)

Zbog rigoroznih uslova ekološke zaštite – industrija je nerazvijena, tako da je i visoka nezaposlenost. Sve je skupo. Boca lokalnog vina u maloprodaji košta 22 dolara; takse nadziđuju proizvođačku cenu od osam dolara. Nije jeftino (!?) ni korišćenje usluga najstarijeg zanata – 150 dolara pola sata.

Toliki izdatak teško da će doneti odgovarajuće uživanje, ali je zato provod zagarantovan na jahtaškim regatama, pogotovo najopasnijoj Sidnej–Hobart.

Tasmanija je stvar ukusa i krvnog pritiska – preporučuje se onima sa nižim. Čitanje jutarnjih novina na tremu dok pada sitna kiša. Neko to ne samo da voli nego – obožava.