Ni konverzija, ni titostalgija

Čim se primakne Titov rođendan pojmovi iz naslova postaju aktuelni. To su zapravo dominantni obrasci sećanja na Tita. Titov rođendan je i ove godine uglavnom obeležen nostalgično i trgovački. U Beograd su stigle štafete bratskih naroda, plus jedna iz Libije. A u Kući cveća cvetni natpis ,,Verujemo u boga” kao simbol spoja komunizma i kapitalizma. Kao da se božanskim performansom želela masovna bezopasna titostalgija odozdo izmiriti s doziranim mrzovoljnim antititoizmom koji stiže odozgo. Nema levičarskih intelektualaca ni levičarskih partija. Umesto njih neobavezne montaže i igrokazi. A senzacionalistički titolozi nagađaju i ugađaju radoznaloj publici.

Kao da se ni vlast više mnogo ne trudi oko zaborava Tita. Titoizam spontano bledi u mreži novih spomenika, muzeja i crkava. Nove balkanske države se nakon sukoba suočavaju sa zajedničkim nasleđem tako što sećanje na titoizam ne zabranjuju nego ga uglavnom svode na tržišni turizam sećanja. Tako ga čine neškodljivim i skoro neupadljivim unutar nacionalizovanih i klerikalizovanih kultura sećanja. U tome se izgleda uspelo, pa je Tito u javnosti danas egzotičan samo za turiste. Iskrzan je pod pritiskom briselskog diktata pamćenja i lokalnih nacionalnih sećanja. U jezgru neoliberalne politike sa prošlošću je slika „brionskog monarha, tiranina i varalice svetskog značaja i razmera”, a ne predstava kontroverznog vladara koji je solidno plivao u paradoksima 20.veka.

Ko nameće ton savremenom sećanju na titoizam? Titostalgičari i konvertiti. Prvi su osiromašeni i romantični i masovno ponavljaju da se u socijalizmu najbolje živelo. Njima nasuprot, konvertiti se ne sećaju vlastitog titoizma. Zakačio ih je Alchajmer. Konvertiti zapravo kolo vode. O Titu se najviše raspisao jedan bivši predsednik Saveza omladine Srbije. Bio je krupna šarža u titoizmu, pa možda otuda prednjači i u antititoizmu. Valjda da bi iskupio grehe.Istini za volju, malo je istraživača kadrih da se odupru hegemonom okviru sećanja i zavodljivoj korektnoj prošlosti koja se lako prodaje na tržištu. Dovoljno je pogledati izloge beogradskih knjižara i feljtone novina i videti koja prošlost je tiražna. Prodaju se štiva o Titu kao agentu, zavodniku i hedonisti. Treba dosta napora kod odupiranja tiražnoj prošlosti. Nije lako biti odmeren. Ali je moguće. Štaviše, ima nekog zadovoljstva ne biti u pravu među današnjim titolozima.

Nekonformistički pristup traži zaborav romantizovanog titoizma i pamćenje subverzivnog titoizma. Titoizam je bio alternativa društvu u kom je sve na prodaju. A važan je i kao realni dokaz iz prošlosti da je moguća alternativa konfliktnom šovinizmu. Simbolički gledano, Tito je ono čega danas nema. On je metafora jake i samostalne države, mira i sigurnosti, ali i nepodeljene vlasti i ideološkog monopola. Dakle, i simbolički gledano, Tito je protivrečan. Pa,ipak, uvek treba imati na umu da je antititoizam, a ne titoizam bio oružje poslednjeg građanskog rata. Možda zato danas u Bosni kažu da je nenormalan onaj ko nije titostalgičan. Ako svako izmirenje traži zaborav ratoborne prošlosti, onda trebaponovooceniti i brozomoru kao grč međunacionalne mržnje. Ljuto zavađeni srpski i hrvatski nacionalisti lako će se složiti u jednom – u antititoizmu. Pre će ih zbližiti antikomunizam nego štafeta iz Umaga. Pomenutog beogradskog titologa je skoro u Zagrebu promovisao jedan poznati militantni tuđmanovac. Ne treba im pominjati imena. Nisu alternativni nego banalni. Konvertirali su kao i mnogi političari, intelektualci i oficiri. U Hagu se kod svih zaraćenih strana iz devedesetih sreću preobraćeni oficiri JNA kao ratni zločinci. Ovih dana uhvaćen je bivši Titov oficir – najtraženiji ratni zločinac.

Mnogo toga se još uvek vrti oko Tita u 21. veku. Skoro ga je i ministar Jeremić citirao na Baliju. Šta je Tito zapravo danas? Metafora oprečnih vrednosti, instrumentalizovani brend ili roba? Od svega pomalo. Kako se onda sećati domaćeg socijalizma? Izvan svakog šablona i hora. Za početak, kao velikog pokušaja mira. Nekonformisti imaju loše pamćenje i bogato sećanje. Vlastito sećanje ljubomorno čuvaju od hegemonog pamćenja. Ne valja biti realan i pragmatičan, treba ostati neoprezan. Kako skoro reče Ginter Gras: ,,Ne treba omudreti, treba ostati besan”.

profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu