„Kengur” kuva pasulj za sirotinju

Leskovac – Nekadašnji radnik Mlinsko-pekarske industrije „Umipek“ Dragan Stevanović ostao je bez posla i bez sredstava za život. Već nekoliko meseci on je jedan od šezdeset Leskovčana koji nedeljom dobijaju besplatan obrok na kiosku brze hrane „Kengur“ u leskovačkom naselju Dubočica čiji je vlasnik Dejan Savić odlučio da pomogne najsiromašnijim sugrađanima. Kaže da mu besplatan ručak mnogo znači, jer nije u mogućnosti da zaradi koji dinar za život.

– Posle dvadeset i dve godine rada, ostao sam bez posla. Bilo je to u vreme dok je vlasnik „Umipeka“ bio Jovica Stefanović Nini iz Niša, koji je sada uhapšen. Ponešto pomognem Dejanu, odnesem pazar, očistim, istovarim robu i dobijem pljeskavicu, a nedeljom dobijam kuvano jelo. Ko se nadao da ću posle dvadeset i dve godine rada u pekari doći u situaciju da mi neko deli parče hleba – kaže za naš list Dragan.

Na Dejanov narodni kazan dolazi i penzioner Slobodan Naćević koji kaže da ne zna šta bi radio da nije besplatnog obroka koji dobija vikendom.

– Bog da poživi Dejana. Tu mi je u komšiluku i dolazim svake nedelje i uvek dobijem gotovo jelo – pasulj, kupus, gulaš. I uvek bude neki mesni prilog – kobasica ili viršla, četvrt hleba i salata. Ovo mi mnogo znači. I ne samo meni, već svima onima koji ovde dolaze po obrok – kaže Slobodan.

Dejan Savić je do pre nekoliko meseci držao pogon za šivenje košulja „Koton“, ali je morao da ga zatvori, kako kaže, zbog jeftine ponude Kineza. S brzom hranom je krenuo pre pet meseci i od samog početka deli nedeljni ručak siromašnim komšijama. Kaže da se ideja za ovako nešto rodila spontano.

– U naselju Dubočica živim 38 godina, poznajem većinu ljudi i znam kako žive, pogotovo penzioneri. I moji roditelji su penzioneri i znam kakva su im primanja. Ljudima je stvarno potrebna pomoć i drago mi je što mogu da im koliko-toliko olakšam egzistencijalne muke. Ovo nije neki izdatak za mene, a njima mnogo znači – kaže Dejan.

Dodaje da je sa zadovoljstvom prihvatio i dvoje mališana – brata i sestru, učenike obližnje škole „Trajko Stamenković“, koje mu je doveo direktor te škole.

– Po izgledu se videlo da im je potrebna pomoć. Bili su uplašeni, suznih očiju. Sjajna deca, a bez dovoljno hrane. Svi mi imamo decu i treba da pomognemo najpre njima. Pitao sam njihove roditelje da li se slažu i oni nisu imali ništa protiv. Sada svakodnevno dolaze kod mene na ručak. Potrebna im je pomoć i u garderobi – dodaje ovaj dobrotvor.

Po redovno nedeljno sledovanje dolaze i pojedini korisnici narodne kuhinje u Leskovcu jer ona vikendom ne radi. Dejan poručuje i drugim vlasnicima brze hrane da mu se pridruže.

– Savetujem i drugima da pomognu nemoćnima, bar deci. U Leskovcu ima mnogo kioska brze hrane i nije to neki izdatak. Mislim da može svako od njih da izdvoji za sirotinju. Ja radim pet meseci, pa izdvajam. Kad mogu ja, mogu i oni koji rade mnogo duže – poručuje Dejan koji ne želi da se slika za novine jer „nema potrebe“.

Milan Momčilović