„Кенгур” кува пасуљ за сиротињу

Лесковац – Некадашњи радник Млинско-пекарске индустрије „Умипек“ Драган Стевановић остао је без посла и без средстава за живот. Већ неколико месеци он је један од шездесет Лесковчана који недељом добијају бесплатан оброк на киоску брзе хране „Кенгур“ у лесковачком насељу Дубочица чији је власник Дејан Савић одлучио да помогне најсиромашнијим суграђанима. Каже да му бесплатан ручак много значи, јер није у могућности да заради који динар за живот.

– После двадесет и две године рада, остао сам без посла. Било је то у време док је власник „Умипека“ био Јовица Стефановић Нини из Ниша, који је сада ухапшен. Понешто помогнем Дејану, однесем пазар, очистим, истоварим робу и добијем пљескавицу, а недељом добијам кувано јело. Ко се надао да ћу после двадесет и две године рада у пекари доћи у ситуацију да ми неко дели парче хлеба – каже за наш лист Драган.

На Дејанов народни казан долази и пензионер Слободан Наћевић који каже да не зна шта би радио да није бесплатног оброка који добија викендом.

– Бог да поживи Дејана. Ту ми је у комшилуку и долазим сваке недеље и увек добијем готово јело – пасуљ, купус, гулаш. И увек буде неки месни прилог – кобасица или виршла, четврт хлеба и салата. Ово ми много значи. И не само мени, већ свима онима који овде долазе по оброк – каже Слободан.

Дејан Савић је до пре неколико месеци држао погон за шивење кошуља „Котон“, али је морао да га затвори, како каже, због јефтине понуде Кинеза. С брзом храном је кренуо пре пет месеци и од самог почетка дели недељни ручак сиромашним комшијама. Каже да се идеја за овако нешто родила спонтано.

– У насељу Дубочица живим 38 година, познајем већину људи и знам како живе, поготово пензионери. И моји родитељи су пензионери и знам каква су им примања. Људима је стварно потребна помоћ и драго ми је што могу да им колико-толико олакшам егзистенцијалне муке. Ово није неки издатак за мене, а њима много значи – каже Дејан.

Додаје да је са задовољством прихватио и двоје малишана – брата и сестру, ученике оближње школе „Трајко Стаменковић“, које му је довео директор те школе.

– По изгледу се видело да им је потребна помоћ. Били су уплашени, сузних очију. Сјајна деца, а без довољно хране. Сви ми имамо децу и треба да помогнемо најпре њима. Питао сам њихове родитеље да ли се слажу и они нису имали ништа против. Сада свакодневно долазе код мене на ручак. Потребна им је помоћ и у гардероби – додаје овај добротвор.

По редовно недељно следовање долазе и поједини корисници народне кухиње у Лесковцу јер она викендом не ради. Дејан поручује и другим власницима брзе хране да му се придруже.

– Саветујем и другима да помогну немоћнима, бар деци. У Лесковцу има много киоска брзе хране и није то неки издатак. Мислим да може свако од њих да издвоји за сиротињу. Ја радим пет месеци, па издвајам. Кад могу ја, могу и они који раде много дуже – поручује Дејан који не жели да се слика за новине јер „нема потребе“.

Милан Момчиловић