Par­ti­zan­ke kao gra­đan­ke

– Ja sam Ne­ven­ka Pe­trić La­lić, a muž mi je Ste­van La­lić Pe­trić. Kao što vi­di­te, ste­pen mo­je eman­ci­pa­ci­je je bio to­li­ki da je to bio uslov. Ro­đe­na sam 11. mar­ta 1927. go­di­ne u Ma­slo­va­ra­ma kod Ba­nja­lu­ke…

– Mno­gim mu­že­vi­ma ni­je od­go­va­ra­lo da im že­na ra­di i dr­ži go­vo­re. Dis­kri­mi­na­ci­ja je po­sto­ja­la i od stra­ne ko­mu­ni­sta i ne­ko­mu­ni­sta… (Bra­ni­sla­va Pe­ro­vić Ne­ško­vić)

– Ja­ko mno­go se pro­vo­di­lo vre­me­na na po­slu. No­ći sam pro­vo­di­la na po­slu i ne sa­mo ja. Po­sle ra­ta je bi­la ta­kva eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja, te­ška. Sve je bi­lo raz­ro­va­no, sve je bi­lo raz­ru­še­no. Taj ne­do­sta­tak teh­ni­ke se mo­rao na­dok­na­di­ti ve­li­kom ra­dom. Šta je da­nas na­pra­vi­ti ne­ku ana­li­zu, imaš kom­pju­ter, le­po pre­me­štaš broj­ke, a mi smo sve to mo­ra­li ruč­no. A kad smo do­bi­li one ma­ši­ne za mno­že­nje i de­lje­nje, to nam je već bio vi­šak. Ta­da je sve po­či­va­lo na ljud­skom ra­du. Baš sam pre ne­ki dan ču­la u jed­noj te­le­vi­zij­skoj emi­si­ji ka­ko se vr­lo ra­do plju­je po tom vre­me­nu i ne­ko je re­kao da sve što su ra­di­le omla­din­ske or­ga­ni­za­ci­je, ce­la bri­ga­da, to je­dan ba­ger ura­di. Ali ba­ge­ra ni­je bi­lo, u to­me je stvar…

Ova sve­do­če­nja Ne­ven­ke, Bra­ni­sla­ve i Her­te Has, dru­ge Ti­to­ve že­ne, deo su upra­vo ob­ja­vlje­ne knji­ge mla­de isto­ri­čar­ke Iva­ne Pan­te­lić „Par­ti­zan­ke kao gra­đan­ke: dru­štve­na eman­ci­pa­ci­ja par­ti­zan­ki u Sr­bi­ji 1945–1953”. Ovo za­jed­nič­ko iz­da­nje In­sti­tu­ta za dru­štve­nu isto­ri­ju i IK „Evo­lu­ta” je, ma ko­li­ko to iz­gle­da­lo čud­no, jed­no do ret­kih, ako ne i je­di­no ko­je se ba­vi že­na­ma po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta.

Po re­či­ma dr An­đel­ke Mi­lić, pro­fe­sor­ke Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du i pr­ve že­ne ko­ja je uve­la žen­ske stu­di­je u uni­ver­zi­tet­sku na­sta­vu, te­ma par­ti­zan­ki go­to­vo da je pot­pu­no za­o­bi­đe­na u na­šoj na­uč­noj li­te­ra­tu­ri, iako je fe­no­men par­ti­zan­ki na biv­šem ju­go­slo­ven­skom pro­sto­ru je­din­stven u isto­ri­ji žen­skih po­kre­ta (po­sto­ji još ne­ko­li­ko ret­kih si­tu­a­ci­ja, kao uče­šće že­na u Špan­skom gra­đan­skom ra­tu).

– O že­na­ma po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta je ve­o­ma ma­lo pi­sa­no. Po­čet­na ide­ja je bi­la da pi­šem o gra­đan­ka­ma, ali sam br­zo pre­šla s go­spo­đi­ca na dru­ga­ri­ce – ka­že Pan­te­li­će­va.

Me­đu­tim, ta­da se su­o­či­la s naj­ve­ćim pro­ble­mom – ne­do­stat­kom ar­hiv­ske gra­đe, pa je bi­la pri­nu­đe­na da pri­me­ni me­to­du usme­ne isto­ri­je i sa­ku­pi ma­te­ri­jal za knji­gu kroz raz­go­vo­re sa is­tak­nu­tim par­ti­zan­ka­ma.

– Bi­ra­la sam že­ne ko­je su bi­le na va­žnim po­lo­ža­ji­ma po­sle ra­ta i njih 14 je pri­sta­lo na raz­go­vor, a ve­ro­vat­no ću oba­vi­ti još dva in­ter­vjua. Upo­zna­la sam ih na dru­ga­či­ji na­čin ne­go što sam mo­gla kroz ar­hiv­ske fon­do­ve, sa iz­ve­snim pred­ra­su­da­ma u po­čet­ku, da bih na kra­ju shva­ti­la da su to bi­le hra­bre, sa­mo­stal­ne, mu­dre že­ne iz či­jih pri­ča sam cr­pe­la sna­gu i za ne­ke svo­je ži­vot­ne si­tu­a­ci­je – ka­že Iva­na Pan­te­lić.

Dr Pre­drag J. Mar­ko­vić ka­že da je ulo­ga že­na u ra­tu bi­la da pe­ru kr­va­ve za­vo­je i gi­nu s ra­nje­ni­ci­ma. – One su bi­le pr­ve da gi­nu, a po­sled­nje da bu­du pro­mo­vi­sa­ne u či­no­ve. Ovo je tu­žno sve­do­čan­stvo o že­na­ma ko­je su ula­zi­le u po­kret iz lju­ba­vi pre­ma bra­tu ili mu­žu, o že­na­ma ko­je su žr­tvo­va­le svo­ju mla­dost i svo­je ži­vo­te za jed­no bo­lje dru­štvo i žen­sko oslo­bo­đe­nje – ka­že Mar­ko­vić.

– Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja ni­je u po­čet­ku pla­ni­ra­la da se uklju­če i že­ne, ali je do pro­me­ne do­šlo po­sle pr­vih su­ko­ba ka­da se po­ja­vio ma­njak oso­blja u sa­ni­tet­skoj slu­žbi. Pr­ve že­ne u oru­ža­noj bor­bi bi­le su u Sr­bi­ji i Slo­ve­ni­ji, one su se pri­klju­či­le pre iz prak­tič­nih ne­go iz ide­o­lo­ških raz­lo­ga – ka­že dr Bar­ba­ra Vi­zin­ger.

U par­ti­ji, kao ni u dr­ža­vi, ni­je po­sto­jao kon­cept du­go­roč­ne eman­ci­pa­ci­je že­na i traj­nog us­po­sta­vlja­nja rav­no­prav­no­sti, na­sta­vlja Pan­te­li­će­va. S jed­ne stra­ne, že­ne su do­bi­le ve­li­ka pra­va, u so­ci­jal­nom i za­ko­no­dav­nom smi­slu, a s dru­ge stra­ne, što se ti­če po­li­tič­ke eman­ci­pa­ci­je, ona je bi­la deo oba­ve­ze is­pu­nje­nja kvo­ta.

– One su 1945. go­di­ne do­bi­le pra­vo gla­sa i po­sta­le ak­tiv­ne i u sfe­ri po­li­ti­ke ko­ja je do ta­da bi­la za njih pot­pu­no za­tvo­re­na. Bi­lo je ne­ko­li­ko že­na ko­je su za­u­zi­ma­le naj­vi­še po­zi­ci­je, ali one su, kao i u AFŽ-u, što se ti­če ključ­nih od­lu­ka – do­bi­ja­le i iz­vr­ša­va­le di­rek­ti­ve – ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca.

S. Gu­ci­jan