„Iz­vor“ mle­ka na pe­ri­fe­ri­ji gra­da

Gr­di­ca kod Kra­lje­va – Du­kan­ce, Bran­ka, nje­go­vu su­pru­gu Dra­gi­cu, nji­ho­vog si­na Pe­ri­cu, kćer­ku Mi­li­cu i sna­hu So­nju slu­čaj­no smo za­te­kli kod ku­će, u pri­grad­skom na­se­lju Gr­di­ci kod Kra­lje­va. Do­šli su oko pod­ne, da pr­vi put od svi­ta­nja „ne­što pre­za­lo­ga­je“, jer od ra­nog ju­tra ra­de, ba­li­ra­ju se­no. Sva­ki mi­nut im je, ve­le, dra­go­cen, a za no­vi­ne mo­gu i po ki­ši da pri­ča­ju... Raz­go­va­ra­mo, ipak, ukrat­ko o to­me ka­ko oni, i u ovim za po­ljo­pri­vre­du ne­po­volj­nim uslo­vi­ma, pro­te­klih go­di­na uspe­va­ju da uve­ća­va­ju svo­ju po­ro­dič­nu far­mu ta­ko da je u šta­la­ma tre­nut­no oko 70 gr­la krup­ne sto­ke i dva­de­se­tak ova­ca...

Tu je tri­de­se­tak mu­znih kra­va od ko­jih se dnev­no do­bi­ja oko 700 li­ta­ra mle­ka. Go­di­na­ma su, kad je „Imlek“ ov­de mle­ko ot­ku­plji­vao, sa 140.000 li­ta­ra go­di­šnje, bi­li re­kor­de­ri. Sa­da sa­ra­đu­ju sa kra­gu­je­vač­kom mle­ka­rom „Mla­dost“ ko­joj će već do­go­di­ne, sva­kog ju­tra, is­po­ru­či­va­ti hi­lja­du li­ta­ra. Plan je re­a­lan, jer u šta­li je već dva­de­set pri­plod­nih kra­va od ko­jih su de­set ste­o­ne...

Na far­mu ove po­ro­di­ce do­la­zi se ta­ko­re­ći iz gra­da. Na­spram uli­ce pri­grad­skog na­se­lja im je ku­ća, a iza dvo­ri­šta, do­le u po­lju ka Za­pad­noj Mo­ra­vi, ne­ko­li­ko šta­la i de­se­tak hek­ta­ra nji­va i li­va­da. – Ob­ra­đu­je­mo još oko dva­de­set hek­ta­ra ze­mlje u za­ku­pu, ta­ko da pre­ko le­ta obez­be­di­mo oko 15.000 ba­la se­na, dva­de­se­tak va­go­na si­la­že, na sve to po­tro­ši­mo i oko de­se­tak hi­lja­da ki­lo­gra­ma kon­cen­tra­ta – ob­ja­šnja­va nam Pe­ri­ca Du­ka­nac, ko­ji je ve­te­ri­nar­ski teh­ni­čar.

Da li se sve to is­pla­ti, to­li­ko ula­ga­nja, ra­da od svi­ta­nja a po­ne­kad i do po­no­ći, to­li­ko sva­ko­dnev­ne bri­ge...? – Ne mo­gu da se ža­lim, ži­vi­mo so­lid­no. Vi­di­te, mi od mle­ka do­bi­je­mo me­seč­no oko 600.000 di­na­ra. To uglav­nom po­kri­je sve tro­ško­ve, a pro­fit nam je pri­hod od te­la­di, ju­na­di... od me­sa. Uvek i ula­že­mo, eto sa­da mon­ti­ra­mo li­ni­ju mle­ko­vo­da ko­jim će mle­ko di­rekt­no ići u fla­še. To će nas ko­šta­ti oko se­dam hi­lja­da evra iz na­še re­zer­ve. Ne­ma­mo kre­di­te, ni­ko­me ni­šta ne du­gu­je­mo, a ni­smo baš ne­za­do­volj­ni ni što se dr­ža­ve ti­če, sub­ven­ci­je po­ma­lo ka­sne ali sti­žu, bi­će još bo­lje ako sa­da, ka­ko je na­ja­vlje­no, bu­du po­ve­ća­ne – ob­ja­šnja­va Pe­ri­ca Du­ka­nac.

A uz­gred­ne tvrd­nje kom­ši­ja, kad smo ih upi­ta­li gde je ku­ća Du­ka­na­ca, da su to „oni sve ste­kli sa­mo ra­dom“ po­ja­snio nam je do­ma­ćin ku­će Bran­ko Du­ka­nac.– Pa, je­ste ta­ko. Po­če­li smo, istin­ski re­če­no, od nu­le. Ja sam u mla­do­sti bio slu­ga, po­sle sam par ko­nja tom ga­zdi od­ra­dio i kre­nuo da sa nji­ma pre­vo­zim šo­der sa Mo­ra­ve. Bio je to za me­ne do­bar po­sao, ja i su­pru­ga Dra­gi­ca smo, bez pre­te­ri­va­nja, ra­di­li od če­ti­ri sa­ta uju­tro do mr­kle no­ći. Ku­pi­li smo po­sle i sto­ku, po­di­gli smo jed­nu su­vo­tu, u jed­nom de­lu tog objek­ta ži­ve­la su če­ljad, a u dru­gom sto­ka... On­da smo us­pe­li da stvo­ri­mo još bo­lje uslo­ve za rad i ži­vot, a ka­da se de­ve­de­se­tih go­di­na sin Pe­ri­ca vra­tio iz voj­ske, za­po­če­li smo i mo­der­ni­za­ci­ju i br­ži raz­voj ove far­me. Ali, osta­lo je da ra­di­mo od ju­tra do mra­ka, bez pra­zni­ka i od­mo­ra – ob­ja­šnja­va nam Bran­ko Du­ka­nac, se­de­ći kao na „igla­ma“, jer se po­ja­vlju­ju obla­ci, a se­no le­ži u ot­ko­si­ma...

Mi­ro­ljub Du­ga­lić