„Из­вор“ мле­ка на пе­ри­фе­ри­ји гра­да

Гр­ди­ца код Кра­ље­ва – Ду­кан­це, Бран­ка, ње­го­ву су­пру­гу Дра­ги­цу, њи­хо­вог си­на Пе­ри­цу, кћер­ку Ми­ли­цу и сна­ху Со­њу слу­чај­но смо за­те­кли код ку­ће, у при­град­ском на­се­љу Гр­ди­ци код Кра­ље­ва. До­шли су око под­не, да пр­ви пут од сви­та­ња „не­што пре­за­ло­га­је“, јер од ра­ног ју­тра ра­де, ба­ли­ра­ју се­но. Сва­ки ми­нут им је, ве­ле, дра­го­цен, а за но­ви­не мо­гу и по ки­ши да при­ча­ју... Раз­го­ва­ра­мо, ипак, украт­ко о то­ме ка­ко они, и у овим за по­љо­при­вре­ду не­по­вољ­ним усло­ви­ма, про­те­клих го­ди­на успе­ва­ју да уве­ћа­ва­ју сво­ју по­ро­дич­ну фар­му та­ко да је у шта­ла­ма тре­нут­но око 70 гр­ла круп­не сто­ке и два­де­се­так ова­ца...

Ту је три­де­се­так му­зних кра­ва од ко­јих се днев­но до­би­ја око 700 ли­та­ра мле­ка. Го­ди­на­ма су, кад је „Имлек“ ов­де мле­ко от­ку­пљи­вао, са 140.000 ли­та­ра го­ди­шње, би­ли ре­кор­де­ри. Са­да са­ра­ђу­ју са кра­гу­је­вач­ком мле­ка­ром „Мла­дост“ ко­јој ће већ до­го­ди­не, сва­ког ју­тра, ис­по­ру­чи­ва­ти хи­ља­ду ли­та­ра. План је ре­а­лан, јер у шта­ли је већ два­де­сет при­плод­них кра­ва од ко­јих су де­сет сте­о­не...

На фар­му ове по­ро­ди­це до­ла­зи се та­ко­ре­ћи из гра­да. На­спрам ули­це при­град­ског на­се­ља им је ку­ћа, а иза дво­ри­шта, до­ле у по­љу ка За­пад­ној Мо­ра­ви, не­ко­ли­ко шта­ла и де­се­так хек­та­ра њи­ва и ли­ва­да. – Об­ра­ђу­је­мо још око два­де­сет хек­та­ра зе­мље у за­ку­пу, та­ко да пре­ко ле­та обез­бе­ди­мо око 15.000 ба­ла се­на, два­де­се­так ва­го­на си­ла­же, на све то по­тро­ши­мо и око де­се­так хи­ља­да ки­ло­гра­ма кон­цен­тра­та – об­ја­шња­ва нам Пе­ри­ца Ду­ка­нац, ко­ји је ве­те­ри­нар­ски тех­ни­чар.

Да ли се све то ис­пла­ти, то­ли­ко ула­га­ња, ра­да од сви­та­ња а по­не­кад и до по­но­ћи, то­ли­ко сва­ко­днев­не бри­ге...? – Не мо­гу да се жа­лим, жи­ви­мо со­лид­но. Ви­ди­те, ми од мле­ка до­би­је­мо ме­сеч­но око 600.000 ди­на­ра. То углав­ном по­кри­је све тро­шко­ве, а про­фит нам је при­ход од те­ла­ди, ју­на­ди... од ме­са. Увек и ула­же­мо, ето са­да мон­ти­ра­мо ли­ни­ју мле­ко­во­да ко­јим ће мле­ко ди­рект­но ићи у фла­ше. То ће нас ко­шта­ти око се­дам хи­ља­да евра из на­ше ре­зер­ве. Не­ма­мо кре­ди­те, ни­ко­ме ни­шта не ду­гу­је­мо, а ни­смо баш не­за­до­вољ­ни ни што се др­жа­ве ти­че, суб­вен­ци­је по­ма­ло ка­сне али сти­жу, би­ће још бо­ље ако са­да, ка­ко је на­ја­вље­но, бу­ду по­ве­ћа­не – об­ја­шња­ва Пе­ри­ца Ду­ка­нац.

А уз­гред­не тврд­ње ком­ши­ја, кад смо их упи­та­ли где је ку­ћа Ду­ка­на­ца, да су то „они све сте­кли са­мо ра­дом“ по­ја­снио нам је до­ма­ћин ку­ће Бран­ко Ду­ка­нац.– Па, је­сте та­ко. По­че­ли смо, истин­ски ре­че­но, од ну­ле. Ја сам у мла­до­сти био слу­га, по­сле сам пар ко­ња том га­зди од­ра­дио и кре­нуо да са њи­ма пре­во­зим шо­дер са Мо­ра­ве. Био је то за ме­не до­бар по­сао, ја и су­пру­га Дра­ги­ца смо, без пре­те­ри­ва­ња, ра­ди­ли од че­ти­ри са­та ују­тро до мр­кле но­ћи. Ку­пи­ли смо по­сле и сто­ку, по­ди­гли смо јед­ну су­во­ту, у јед­ном де­лу тог објек­та жи­ве­ла су че­љад, а у дру­гом сто­ка... Он­да смо ус­пе­ли да ство­ри­мо још бо­ље усло­ве за рад и жи­вот, а ка­да се де­ве­де­се­тих го­ди­на син Пе­ри­ца вра­тио из вој­ске, за­по­че­ли смо и мо­дер­ни­за­ци­ју и бр­жи раз­вој ове фар­ме. Али, оста­ло је да ра­ди­мо од ју­тра до мра­ка, без пра­зни­ка и од­мо­ра – об­ја­шња­ва нам Бран­ко Ду­ка­нац, се­де­ћи као на „игла­ма“, јер се по­ја­вљу­ју обла­ци, а се­но ле­жи у от­ко­си­ма...

Ми­ро­љуб Ду­га­лић