CRNO-BELI SVET

"Neće više biti pregovora između Kosova i Srbije o budućem statusu Kosova", rekao je pre nekoliko dana u Helsinkiju specijalni izaslanik generalnog sekretara UN Marti Ahtisari govoreći na seminaru nevladine organizacije "Inicijativa za upravljanje krizama". Ta njegova izjava odmah je izazvala osude političara u Srbiji, da bi se Ahtisari dan kasnije u Beču, prilikom obraćanja Stalnom savetu Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, založio za "fer i izbalansirano rešenje budućeg statusa Kosova", rekavši da još nije završio predlog svog rešenja i da na njemu još radi. Istovremeno, i Evropska unija i NATO saopštavaju da u procesu rešavanja statusa Kosmeta "ne sme biti jednostranih poteza", a to bi po zvaničnicima EU u Briselu bilo jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosmeta.

Poruke su, dakle, upućene i Beogradu i Prištini, a Marti Ahtisari čeka završetak parlamentarnih izbora u Srbiji da saopšti ono što on smatra za "fer i izbalansirano rešenje budućeg statusa Kosova". U međuvremenu Srbija će svoju poziciju oko Kosmeta nastojati da osnaži i sporazumom sa Rusijom oko trase naftovoda-gasovoda kroz Srbiju i stalnim upozorenjima da bi nezavisnost pokrajine bila opasan presedan i kršenje povelje UN i principa međunarodnog prava.

Dakle, balkanski vulkan će sledeća dva meseca mirovati, ali lava nije potpuno ugašena, jer ni jedan problem nije potpuno rešen. Albansko pitanje automatski otvara i sve bolne rane srpskog pitanja, a postnacionalna ideja Zapada na Balkanu pada u jedan prednacionalni svet. Opsesija Zapada o humanoj, otmenoj i prosvećenoj ideji o zajedničkom životu etnički, verski i istorijski različitim narodima i kulturama na prostoru bivše Jugoslavije sudara se sa činjenicom da nigde ne postoji poredak koji se samostalno održava. S druge strane, u prirodi zapadnog multietničkog koncepta države leži pritisak na većinu u odnosu na manjine radi činjenja "ustupaka miru".

No, Srbi i Albanci, Makedonci i Albanci, Srbi i Bošnjaci, svi oni odbijaju zapadnu ideju internog poravnanja, pa se tragedija i sastoji u alternativi između novog međunacionalnog rata, ili trajnog protektorata. Na Zapadu ne postoji dovoljno razumevanja i strpljenja za čekanje dok se narodi i elite međusobno dogovore, za političko smirivanje situacije generalno ne postoji duhovni most, a uzvišeni principi zajedničkog života naroda pokazuju se kao nevažeći u državama koje potresa trauma tranzicije.

Mitovi o kosovskom ratu NATO-a protiv Jugoslavije 1999. godine brzo su izbledeli. Naime, američki političari u to su vreme poredili "Oslobodilačku vojsku Kosova" sa "očevima nacije" i obećavali da je uklanjanje Slobodana Miloševića ključ balkanske stabilnosti. Milošević pripada istoriji, ali pitanje je da li samo istoriji pripadaju i balkanski ratovi? Jer, ideja velike Albanije i dalje je aktuelna. "Velika Albanija" – možda i kao veliki, brdoviti, američki nosač aviona na Balkanu i geopolitičko uporište Vašingtona u regionu. NATO se poigrao vatrom, bombardovao Beograd 1999. godine zbog "ugroženih prava dobrih Albanaca", a nije bombardovao Skoplje 2001. zbog "ugroženih prava loših Albanaca". Neko je dobio milione dolara, a neko kasetne bombe. To i jeste draž mešanja u tuđe sukobe, što dobro i loše možete prikazati u crno-belim slikama.

Kasnije se pokazala i suštinska slabost NATO-a na Balkanu – on želi da sprovede mir, ali da svoje osoblje ne izloži riziku. Alijansa ne želi konfrontaciju sa Albancima na Kosmetu, jer se boji odmazde OVK. Uz domaće etničke "čistače" i intervencija NATO-a podelila je čitavu bivšu Jugoslaviju po etničkim granicama. Mahnita avantura sada se, dakle, približava raspletu: američki pragmatizam moći i evropski zadatak internog zavođenja mira. Ostaju nesigurne državice kao carstva mafije, ili kolonije UN.

NATO uplitanje u jedan građanski rat, to je bila spoljna politika za one koji sporo uče. Svako ko je prethodno ukalkulisao, ili i dalje računa na potpuno potiskivanje Srbije sa Kosmeta, biće odgovoran za neku novu balkansku krizu i haos. Tu ne pomažu mnogo ni maglovita obećanja oko budućeg članstva u EU...