ЦРНО-БЕЛИ СВЕТ

"Неће више бити преговора између Косова и Србије о будућем статусу Косова", рекао је пре неколико дана у Хелсинкију специјални изасланик генералног секретара УН Марти Ахтисари говорећи на семинару невладине организације "Иницијатива за управљање кризама". Та његова изјава одмах је изазвала осуде политичара у Србији, да би се Ахтисари дан касније у Бечу, приликом обраћања Сталном савету Организације за европску безбедност и сарадњу, заложио за "фер и избалансирано решење будућег статуса Косова", рекавши да још није завршио предлог свог решења и да на њему још ради. Истовремено, и Европска унија и НАТО саопштавају да у процесу решавања статуса Космета "не сме бити једностраних потеза", а то би по званичницима ЕУ у Бриселу било једнострано проглашење независности Космета.

Поруке су, дакле, упућене и Београду и Приштини, а Марти Ахтисари чека завршетак парламентарних избора у Србији да саопшти оно што он сматра за "фер и избалансирано решење будућег статуса Косова". У међувремену Србија ће своју позицију око Космета настојати да оснажи и споразумом са Русијом око трасе нафтовода-гасовода кроз Србију и сталним упозорењима да би независност покрајине била опасан преседан и кршење повеље УН и принципа међународног права.

Дакле, балкански вулкан ће следећа два месеца мировати, али лава није потпуно угашена, јер ни један проблем није потпуно решен. Албанско питање аутоматски отвара и све болне ране српског питања, а постнационална идеја Запада на Балкану пада у један преднационални свет. Опсесија Запада о хуманој, отменој и просвећеној идеји о заједничком животу етнички, верски и историјски различитим народима и културама на простору бивше Југославије судара се са чињеницом да нигде не постоји поредак који се самостално одржава. С друге стране, у природи западног мултиетничког концепта државе лежи притисак на већину у односу на мањине ради чињења "уступака миру".

Но, Срби и Албанци, Македонци и Албанци, Срби и Бошњаци, сви они одбијају западну идеју интерног поравнања, па се трагедија и састоји у алтернативи између новог међунационалног рата, или трајног протектората. На Западу не постоји довољно разумевања и стрпљења за чекање док се народи и елите међусобно договоре, за политичко смиривање ситуације генерално не постоји духовни мост, а узвишени принципи заједничког живота народа показују се као неважећи у државама које потреса траума транзиције.

Митови о косовском рату НАТО-а против Југославије 1999. године брзо су избледели. Наиме, амерички политичари у то су време поредили "Ослободилачку војску Косова" са "очевима нације" и обећавали да је уклањање Слободана Милошевића кључ балканске стабилности. Милошевић припада историји, али питање је да ли само историји припадају и балкански ратови? Јер, идеја велике Албаније и даље је актуелна. "Велика Албанија" – можда и као велики, брдовити, амерички носач авиона на Балкану и геополитичко упориште Вашингтона у региону. НАТО се поиграо ватром, бомбардовао Београд 1999. године због "угрожених права добрих Албанаца", а није бомбардовао Скопље 2001. због "угрожених права лоших Албанаца". Неко је добио милионе долара, а неко касетне бомбе. То и јесте драж мешања у туђе сукобе, што добро и лоше можете приказати у црно-белим сликама.

Касније се показала и суштинска слабост НАТО-а на Балкану – он жели да спроведе мир, али да своје особље не изложи ризику. Алијанса не жели конфронтацију са Албанцима на Космету, јер се боји одмазде ОВК. Уз домаће етничке "чистаче" и интервенција НАТО-а поделила је читаву бившу Југославију по етничким границама. Махнита авантура сада се, дакле, приближава расплету: амерички прагматизам моћи и европски задатак интерног завођења мира. Остају несигурне државице као царства мафије, или колоније УН.

НАТО уплитање у један грађански рат, то је била спољна политика за оне који споро уче. Свако ко је претходно укалкулисао, или и даље рачуна на потпуно потискивање Србије са Космета, биће одговоран за неку нову балканску кризу и хаос. Ту не помажу много ни магловита обећања око будућег чланства у ЕУ...