Istorija „Mejd in Čajna”

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Senator Berni Sanders, koji za sebe tvrdi da je jedini socijalista u Kongresu, posetio je minule nedelje Muzej američke istorije, deo „Smitsonijana”, najveće muzejske institucije sveta, i posle toga javno konstatovao da je zadovoljniji nego kad je tamo bio za Božić.

Prošlogodišnja poseta je dobila publicitet zato što se senator naljutio kada je, kupujući u muzejskoj prodavnici poklone za svoje unuke, otkrio da svi, od majica, do mini bista američkih predsednika, nose oznaku „Mejd in Čajna” – „Napravljeno u Kini”.

To ga je razljutilo, kao političara i patriotu. Zar, pobogu, bez Kine ne mogu ni suveniri nacionalne istorije? „Svaki muzej koji je vlasništvo američkog naroda i koji se bavi američkom istorijom, morao bi da ima američke proizvode i zbog toga sam zabrinut”, izjavio je tada Sanders.

„Smitsonijan”, osnovan kao zaveštanje Britanca Džona Smitsona, svojih 19 muzeja i devet istraživačkih instituta izdržava iz budžeta vlade koji odobrava Kongres (za ovu godinu tražio je 800 miliona dolara), pa bi, prema uverenju ovog političara, zbog toga mogao bar nešto od toga da vrati, time što bi njegovi suveniri bili pravljeni u Americi.

Primedba, ili opomena, shvaćena je u „Smitsonijanu” sasvim ozbiljno, pa je senator Sanders u sredu bio specijalni gost na otvaranju nove muzejske prodavnice, adekvatno nazvane „Cena slobode”, u kojoj su svi suveniri delo ruku američkih radnika.

Asortiman je oko 300 predmeta. Obaveza oznake „Mejd in Ju-Es-Ej” podrazumevala je da mnogo toga nije moglo da dospe na police – jer nije mogao da se nađe američki proizvođač. A uz to, i „Cena slobode” ima svoju cenu: popularne šolje sa istorijskim likovima domaće proizvodnje koštaju 20 dolara, dok su kineske bile duplo jeftinije.

To podrazumeva i da će promet biti niži, jer gosti „Smitsonijan” muzeja (gde je ulaz besplatan) nisu baš velike trošadžije: za suvenire odvoje u proseku po 20 dolara. Ukupan promet je doduše devet miliona, ne baš mala suma, ali čak i kad bi sve u svim muzejskim prodavnicama bilo domaće, to ne bi ostavilo nikakvog traga u statistici američke ekonomije.

Ali simbolizam je takođe važan, pa je senator zabeležio neke političke poene, što je najverovatnije i bila svrha njegove intervencije. Što znači da je problem ostao.

Neke američke radionice su doduše dobile porudžbine, ali nisu se svi obradovali senatorovoj akciji. Primerice, Bajron Vajtharst, umetnik iz Vašingtonu susedne Virdžinije, koji je autor mini bista bivših predsednika, popularnih u muzejskim radnjama, nije siguran da će posle ove kampanje ekonomskog patriotizma uspeti da održi svoj biznis. Biste koje je on oblikovao proizvode se u Kini da bi u muzejima mogle da se prodaju po popularnoj ceni od 20 dolara. Proizvedene kod kuće, gde rad mnogo više košta, mnogo su skuplje, pa će se i promet biti manji.

U situaciji kada visoka stopa nezaposlenosti u Americi tvrdoglavo opstaje na za ovdašnje prilike izuzetno visokih oko 9 odsto, ova epizoda je ponovo otvorila polemiku o silaznoj putanji američke proizvodnje, industrijske ili zanatske, svejedno.

Televizija Ej-Bi-Si je ovim povodom upravo počela emitovanje serije „Mejd in Amerika”, stavljajući u središte podatak da bi se u zemlji otvorilo 10.000 radnih mesta, ako bi svaki od 307 miliona Amerikanaca potrošio samo 3,33 dolara na američku robu – godišnje.

Da bi pokazali da je to moguće, autori serije su posetili jednu ovdašnju porodicu, s napomenom da je tipična, u čijem stanu nisu mogli da nađu nijedan komad nameštaja ili drugih predmeta koji su iz američkih fabrika ili radionica. Onda je prikazano kako radnici taj stan prazne, a zatim ga opremaju iz početka – stvarima proizvedenim u Americi. Može se dakle, kad se hoće.

Izneto je zatim da zemlja danas ima manje zaposlenih u proizvodnji nego što je imala 1941. Dok su 1960. Amerikanci kupovali samo 8 odsto uvozne robe, danas je iz uvoza čak 60 odsto.

Za upućenije, cela televizijska akcija „kupujmo američko”, pa i sva slična ispoljavanja ekonomskog nacionalizma, pogrešni su, pa na neki način i opasni.

Šezdesete godine, kada je uvozna roba bila retka, konstatuje analiza magazina „Forbs”, nisu bile baš zlatno doba, s obzirom da prosečan Amerikanac danas ima tri puta veće prihode nego onda, pa prema tome može i više da kupuje.

Tačno je da u ovdašnjim kućama i stanovima ima sve manje i nameštaja i svega drugog domaće proizvodnje, ali to je pre svega zbog toga što su se američki proizvođači okrenuli proizvodima veće dodatne vrednosti. Dakle onima koji nisu u robnim kućama i samoposlugama – pravljenju aviona, industrijskih mašina, hemiji, kompjuterskom softveru…

Američki radnici su i dalje najproduktivniji na svetu – i zato ih ima sve manje. Njihova zaposlenost je bila na vrhuncu još 1979, i od tada je na silaznoj putanji, između ostalog i zato što je postignut cilj kojem teži svaka industrija: da s manje živog rada proizvodi više.

To je potvrdio i najnoviji izveštaj koji konstatuje da su američke kompanije u poslednjih godinu dana povećale svoje investicije – ali u opremu, a ne u radnu snagu.

A promenio se i svet u kome je Amerika još najveća ekonomija. Ako bi se naime i ostvario san ekonomskih patriota – da Amerikanci kupuju samo američko – stranci koji sada ovde prodaju svoje proizvode, ne bi imali para da kupe američke.

„Smitsonijan” je zbog svega ovoga otvaranjem prodavnice suvenira proizvedenih samo u Americi napravio simboličan gest – u prodavnicama svih njegovih muzeja od oko 12.000 artikala, dve trećine će i dalje biti napravljeni u Kini.

Pa i Ej-Bi-Si, čija je matična kompanija vlasnik i lanca Dizni zabavnih parkova, trebalo je da počne od sopstvene kuće, preporučio je „Forbs”. Tamo su svi suveniri napravljeni u Kini.

A što se tiče istorije, najnovija ironija je što se spomenik Martinu Luteru Kingu, koji će, kao prvi monument jednom crncu u Nacionalnom molu, centralnom vašingtonskom parku, na čijim su obodima gotovo svi „Smitsonijan” muzeji, Bela kuća i Kongres, koji će biti svečano otkriven u avgustu – ovih dana dovršava u Kini.