Историја „Мејд ин Чајна”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Сенатор Берни Сандерс, који за себе тврди да је једини социјалиста у Конгресу, посетио је минуле недеље Музеј америчке историје, део „Смитсонијана”, највеће музејске институције света, и после тога јавно констатовао да је задовољнији него кад је тамо био за Божић.

Прошлогодишња посета је добила публицитет зато што се сенатор наљутио када је, купујући у музејској продавници поклоне за своје унуке, открио да сви, од мајица, до мини биста америчких председника, носе ознаку „Мејд ин Чајна” – „Направљено у Кини”.

То га је разљутило, као политичара и патриоту. Зар, побогу, без Кине не могу ни сувенири националне историје? „Сваки музеј који је власништво америчког народа и који се бави америчком историјом, морао би да има америчке производе и због тога сам забринут”, изјавио је тада Сандерс.

„Смитсонијан”, основан као завештање Британца Џона Смитсона, својих 19 музеја и девет истраживачких института издржава из буџета владе који одобрава Конгрес (за ову годину тражио је 800 милиона долара), па би, према уверењу овог политичара, због тога могао бар нешто од тога да врати, тиме што би његови сувенири били прављени у Америци.

Примедба, или опомена, схваћена је у „Смитсонијану” сасвим озбиљно, па је сенатор Сандерс у среду био специјални гост на отварању нове музејске продавнице, адекватно назване „Цена слободе”, у којој су сви сувенири дело руку америчких радника.

Асортиман је око 300 предмета. Обавеза ознаке „Мејд ин Ју-Ес-Еј” подразумевала је да много тога није могло да доспе на полице – јер није могао да се нађе амерички произвођач. А уз то, и „Цена слободе” има своју цену: популарне шоље са историјским ликовима домаће производње коштају 20 долара, док су кинеске биле дупло јефтиније.

То подразумева и да ће промет бити нижи, јер гости „Смитсонијан” музеја (где је улаз бесплатан) нису баш велике трошаџије: за сувенире одвоје у просеку по 20 долара. Укупан промет је додуше девет милиона, не баш мала сума, али чак и кад би све у свим музејским продавницама било домаће, то не би оставило никаквог трага у статистици америчке економије.

Али симболизам је такође важан, па је сенатор забележио неке политичке поене, што је највероватније и била сврха његове интервенције. Што значи да је проблем остао.

Неке америчке радионице су додуше добиле поруџбине, али нису се сви обрадовали сенаторовој акцији. Примерице, Бајрон Вајтхарст, уметник из Вашингтону суседне Вирџиније, који је аутор мини биста бивших председника, популарних у музејским радњама, није сигуран да ће после ове кампање економског патриотизма успети да одржи свој бизнис. Бисте које је он обликовао производе се у Кини да би у музејима могле да се продају по популарној цени од 20 долара. Произведене код куће, где рад много више кошта, много су скупље, па ће се и промет бити мањи.

У ситуацији када висока стопа незапослености у Америци тврдоглаво опстаје на за овдашње прилике изузетно високих око 9 одсто, ова епизода је поново отворила полемику о силазној путањи америчке производње, индустријске или занатске, свеједно.

Телевизија Еј-Би-Си је овим поводом управо почела емитовање серије „Мејд ин Америка”, стављајући у средиште податак да би се у земљи отворило 10.000 радних места, ако би сваки од 307 милиона Американаца потрошио само 3,33 долара на америчку робу – годишње.

Да би показали да је то могуће, аутори серије су посетили једну овдашњу породицу, с напоменом да је типична, у чијем стану нису могли да нађу ниједан комад намештаја или других предмета који су из америчких фабрика или радионица. Онда је приказано како радници тај стан празне, а затим га опремају из почетка – стварима произведеним у Америци. Може се дакле, кад се хоће.

Изнето је затим да земља данас има мање запослених у производњи него што је имала 1941. Док су 1960. Американци куповали само 8 одсто увозне робе, данас је из увоза чак 60 одсто.

За упућеније, цела телевизијска акција „купујмо америчко”, па и сва слична испољавања економског национализма, погрешни су, па на неки начин и опасни.

Шездесете године, када је увозна роба била ретка, констатује анализа магазина „Форбс”, нису биле баш златно доба, с обзиром да просечан Американац данас има три пута веће приходе него онда, па према томе може и више да купује.

Тачно је да у овдашњим кућама и становима има све мање и намештаја и свега другог домаће производње, али то је пре свега због тога што су се амерички произвођачи окренули производима веће додатне вредности. Дакле онима који нису у робним кућама и самопослугама – прављењу авиона, индустријских машина, хемији, компјутерском софтверу…

Амерички радници су и даље најпродуктивнији на свету – и зато их има све мање. Њихова запосленост је била на врхунцу још 1979, и од тада је на силазној путањи, између осталог и зато што је постигнут циљ којем тежи свака индустрија: да с мање живог рада производи више.

То је потврдио и најновији извештај који констатује да су америчке компаније у последњих годину дана повећале своје инвестиције – али у опрему, а не у радну снагу.

А променио се и свет у коме је Америка још највећа економија. Ако би се наиме и остварио сан економских патриота – да Американци купују само америчко – странци који сада овде продају своје производе, не би имали пара да купе америчке.

„Смитсонијан” је због свега овога отварањем продавнице сувенира произведених само у Америци направио симболичан гест – у продавницама свих његових музеја од око 12.000 артикала, две трећине ће и даље бити направљени у Кини.

Па и Еј-Би-Си, чија је матична компанија власник и ланца Дизни забавних паркова, требало је да почне од сопствене куће, препоручио је „Форбс”. Тамо су сви сувенири направљени у Кини.

А што се тиче историје, најновија иронија је што се споменик Мартину Лутеру Кингу, који ће, као први монумент једном црнцу у Националном молу, централном вашингтонском парку, на чијим су ободима готово сви „Смитсонијан” музеји, Бела кућа и Конгрес, који ће бити свечано откривен у августу – ових дана довршава у Кини.