Srbija je velika tajna

U tami ćuti selo moje drago, ćuti selo moje i Srbija ćuti... Oteše mi se davno zaboravljeni stihovi pesnika Tanasija Mladenovića. Ko se još seća partizanskog komesara čija rodna kuća u smederevskom selu Saraorci danas liči na još jedno pokazno svedočanstvo našeg nemara i smisla za zaborav? Između dva rata–kafana, u ratu – memljivi magacin Nedićeve vlade za uštavljenu kožu, petrolej i negašeni kreč, posle rata – državni kolonijal pod pretnjom otete letine, masti i sušenih svinjskih pečenica, buradi sa rakijom i svega što je u strašnim godinama otkupa i represije narodna vlast otimala od bespomoćnih seljaka, koji nisu razumeli blagodeti komunizma – pa su ponešto ’leba i s’leba sakrivali i za sebe, da održe goli život i prehrane nejač. Živimo u vremenu kada se otkopavaju grobnice i tragične istine o tome kako suse proveli oni paori i domaćini koji su se pobunili. Zastrašujuća monumentalnost zapuštene rodne kuće revolucionara čija je pesma Noć pred polazak decenijama zauzimala prve stranice svake đačke čitanke – uznemiruje i opominje istovremeno.

Koliko me pamćenje drži zimus su se seljaci iz druga dva sela u okolini Kragujevca sporili oko toga – gde je centar Srbije, gde treba ubosti iglu šestara da bi se punim krugom oivičila zemlja na čijem središtu ponosno igraju one delije uz frulu koja se čuje sve do Stambola. Kad kažemo Srbija mislimo li više na sever od Zemun Polja do Subotice, ili na jug – od Bubanj potoka do Preševa? Strahujem da je zavesa već pala pre epiloga kosovske drame u čijem trećem činu je Srbiji,uz orkestraciju evropskih demokratija i sufliranjelokalnihAlbanaca,drsko amputirana i izopštena blagorodna zemlja – u kojoj su nekada cvetali božuri, sa svetinjama i srpskim bogomoljama koje su davno pre nego što su varvarski porušene i oskrnavljene postale deo svetske kulturne baštine.Ako prethodno imamo u grlu,smemo li izgovoriti ili pomisliti – koliko su drugačije dve Srbije, ona sa Sremom, Banatom i Bačkom – i ona sa Šumadijom, Pomoravljem i Rađevinom?

Protest i štrajk poljoprivrednika i proizvođača agrarnih proizvoda pre desetak dana,uz blokaduputeva, s totalnom okupacijom saobraćajnica za sve sem za trudnice, s kolapsom putnih pravaca i vitalnih komunikacija – povod je da se ovo zapitamo. Ako na benzinskim stanicama puteva prvog reda u Vojvodini još uvek u toaletima ima tetkica – i one su ostale uskraćene za poneki dinar ili evrocent, tako da su crnoputi turisti koji voze ko zna odakle iz Evrope morali mnogo pre nego što je kukuruz izrastao do pojasa, da sa spuštenim gaćama trče po njivama pored našeg strateškog koridora deset.O pravim, ogromnim, nenadoknadivim štetama i gubicima izlišno je govoriti.

Znam koliko je seljačaki hleb težak i zbog toga uvek do kraja i bez zadrške podržavam sve što seljaci traže. Više decenija kroz svoj autorski rad,gde su seljaci uvek u glavnim ulogama,pokušavam da dam svoj skromni doprinos poboljšanju statusa i značaja našeg sela, seljaka, paora, poljoprivrednika, težaka i mučenika... Tvrdim da država mora mnogo više da vrati seljaku, jer je seljak najuredniji poreski obveznik, jer je uvek prvi na šalteru Elektrodistribucije i prvi se odaziva na mobilizacijsku trubu – kada to ne daj bože državi zatreba. Međutim, u već pomenutom protestu seljaka oko subvencija iz agrarnog budžeta siromašne nam Srbije – nešto mi je palo u oči. Pitao sam se, nadam se svakako ne jedini, zašto štrajkuju samo vojvođanski paori? Zbog čega seljaci iz Timočke krajine, Mačve ili iz Ponišavlja nisu zaprečili puteve? Da li su moji Moravci i Šumadinci namireni od države, da li zadovoljno trljaju ruke, rade po ceo dan na poljima u špicu poljoprivredne sezone a uveče bezbrižno cevče ’ladno pivo ispred prodavnica? Da li je njima sve potaman? Ili možda nemaju onako moćne aluždije od traktora čija je jedna guma kao njihov ceo, davno razdrndani fergusončić – pa nemaju čime pošteno ni da prepreče puteve? Pitanja je mnogo – a odgovora malo.

Čuo samna televiziji izjavu našeg istaknutog stručnjaka za agrar profesora Ševarlića, koji je govorio o učešću vojvođanskih seljakai seljaka ,,ostatka Srbije”u ukupnom zemljišnom fondu republike, kao i o proporcijama bruto proizvedene hrane u ova dva dela naše zemlje. Pojednom i podrugom kriterijumu prevaga je na ,,ostatku Srbije”. Koliko sam razumeo,problem je nastao kad je Ministarstvo poljoprivrede nekoliko nedelja pre štrajka izašlo s novim planom subvencija agrara, to jest, s izmenjenim kriterijumimapo kojima bi neki dinar trebalo da dobiju i poljoprivrednici s malim i usitnjenim parcelama i imanjima – a to su baš oni koji nisu protestovali. Onda su se maksimaši i robni proizvođači hrane podigli. Moratorijum na najplodniju ravnicu Srbije kojoj nije odolela ni Marija Terezija bio je potpun.Država je saterana u ćošak, bilo je samo pitanje sata – kad će da klimne glavom. U samoj kulminaciji protesta plasirana je i medijski pospešena sumnja neke do tada nepoznate agrarne grupacije iz Vojvodine koja,kako sam razumeo,zastupa poljoprivrednike – da novi i nedavno postavljeni ministar Petrović ,,nije dovoljno stručan”da vodi Ministarstvo poljoprivrede. Začudio sam se jer sam negde pročitao da je ministar Petrović iz Šapca – a u Mačvi.Živo me jezainteresovalo odakle je rodom, čiji je kadar, iz koje političke opcije je nedavno smenjeni bivši ministar poljoprivrede. Nemam ništa protiv čoveka – ali se pitam da li bi vojvođanski seljaci protestovali da on nije smenjen? Kad se politika seje po njivama – onda ništa nikome ne nikne. Kako reče velika pesnikinja iz Rađevine, Srbija je velika tajna...Rekao bih – u kojoj se ipak sve zna.