Nostalgija i karikatura

Američku prestonicu zaposela je sila najboljih svetskih slavista: na četvorodnevnoj konvenciji Američke asocijacije za unapređenje slavističkih studija (AAAŠ), više od hiljadu učesnika, profesora i eksperata slavistike iz Amerike, Kanade, Velike Britanije i mnogih drugih evropskih zemalja skupilo se u gigantskom hotelu "Omnišorhem", odmah kod Adams Morgana, poznatom po živom, neobaveznom, noćnom životu  Vašingtona. Uz sve uglednije univerzitete i institute SAD, koji u svom programu imaju i razgranatu ponudu na neku od tema iz sveta Slovena (bilo da je reč o arheologiji, istoriji, antropologiji, filozofiji, političkim naukama, lingvistici ili književnosti), u članstvu ove elitne organizacije je i Severnoameričko društvo za srpske studije.

Zahvaljujući profesorima i njihovim studentima doktorandima u SAD, američkim stručnjacima za Južne Slovene, mnogi paneli posvećeni su baš temama iz Srbije ili bivše Jugoslavije koja, svojim dramatičnim raspadom, ne prestaje da okupira akademsku javnost.

Dramatika Jugoslavije

Da li uopšte postoji nostalgija, ili je to potraga za sopstvenim identitetom još zaturenijim posle gubitka zemlje? I, da li su ljudi koji su ostali na istom mestu, u stvari, izmešteni raspadom nekadašnje Jugoslavije? Šta se dešava kada se emigrant vrati u svoj grad, ali u sasvim drugu zemlju? Ili, kada u tuđoj zemlji  od njega očekuju da se eksplicitno izjašnjava o nekadašnjoj domovini koju ni sam više ne prepoznaje? Literarna obrada lavirinata svesti i podsvesti posle napuštanja razrušene domovine jedna je od glavnih tema srpskih pisaca ili nekadašnjih jugoslovenskih pisaca koji žive u inostranstvu. "Svit 462" megahotela u Vašingtonu suviše je tesan za "Kulturu jugonostalgije", o čemu su mladi stručnjaci, analizirajući novija dela Dubravke Ugrešić, Vesne Goldsvorti i Davida Albaharija, naših pisaca od kojih su neki u nekoj vrsti samoizabranog egzila, govorili. Pogotovo što su i autori ovih tema Dragana Obradović, Zoran Milutinović sa londonskog univerziteta i Damjana Mraović sa Univerziteta u Tenesiju, kako se čini, svi zajedno u istoj doživotno ranjenoj zagonetki.

Mnogi kao Vesna Goldsvorti na svesnom nivou ("Černobiljske jagode") poriču da su nostalgični. Ali, kako je to precizno detektovao Zoran Milutinović, Vesna Goldsvorti upoređuje svoje, bolešću rastrzano, telo sa obrisima bombardovanog Beograda (1999), koje u Londonu posmatra iz preciznih uređaja NATO bombardera i zaključuje da su njeno bolesno biće i  beogradski bombardovani reljef sudbinski, a ne slučajno, povezani u neku zajedničku priču.

Da li u konfuziji dvadesetog veka treba pojednostavljeno pogledati u Vikipediju i tu naći dokaz da svakojaki sajtovi o jugonostalgiji govore kako ljudi na različite načine pokušavaju da obeleže deo svoje prošlosti i pretvore je u neku smislenu budućnost, kako je to uzgred predložio voditelj ove rasprave profesor Bogdan Rakić sa Indijana univerziteta. Dodatna bojazan da će svako ko se usudi da sebe prozove jugonostalgičarem biti optužen da idealizuje prevaziđeni sistem Josipa Broza Tita takođe je zapetljala izlaz iz ovog čini se bezizlaznog emotivnog lavirinta. Svakako da na različite načine ova tema muči i druge bivše Jugoslovene jer je slovenačka sekcija slavista, u nekom drugom "svitu" hotela, na slični panel pozvala svoje slušaoce.

I Rusi su možda nostalgični ili je to opšteslovenska crta refleksivne melanholije koja tako odudara od mehanizovane dinamike američke svakodnevice. Na desetine panela posvećeno je mitologiji SSSR-a na ovoj slavističkoj razmeni ideja.

Zagonetke crkve kod Svrljiga

Umesto odgovora na tmurne savremene teme, ili baš u traganju za njim, Jelena Bogdanović, Ljubomir Milanović i Nebojša Petar Stanković sa Prinstona pošli su u svojim radovima u tumačenje objekata iz srednjovekovne Srbije. Deluje prosto neverovatno da se u Vašingtonu danas mogu čuti detalji o istraživanju arhitektonskih jedinstvenosti ostataka jedne srednjovekovne crkve u okolini Svrljiga u istočnoj Srbiji (Nebojša Petar Stanković) ili  da se mladi doktorand sa Prinstona Jelena Bogdanović smelo upustila u nalaženje neverovatnih sličnosti između Hristovog pokrovnog ogrtača i plašta kralja Milutina. Vizantolog i profesor Svetlana Popović-Mojsilović sa Prins Džordž koledža znalački je ispitivala mlađe kolege, pokrećući diskusiju o utemeljenosti njihovih nalaza.

Dok je takvih studenata i takvih profesora, ništa, bez obzira na sve manje fondove, od tog vizantološkog blaga neće pasti u zaborav, makar se istraživanja izmestila daleko od Svrljiga čije ime je ovde Amerikancima teško i da izgovore.

--------------------------------------------------------------------------

Gorki smeh

Gorko nas je nasmejala legendarna profesorka vizantologije Ljubica Popović sa Vanderbilta koja, ipak, nije odolela da se pozabavi savremenijim temama. U radu o simbolima za Srbe u američkim novinskim karikaturama devedesetih iznela je, uz izbor najrečitijih ilustracija, na videlo kako smo predstavljani u medijima svih ovih ratnih godina. Karikaturisti su, kao i mnogi drugi, zloupotrebili Srbiju. Zaprepašćujući je broj ogavnih životinja i zveri  koje su ponele srpsko ime na tim crtežima: ajkule, pirane, krokodili, lešinari, svinje, pacovi, godzile i dinosaurusi po američkim naslovnim stranama predstavljali su Srbe koji proždiru, lešinare, kasape, grebu, rastržu sve ostale... Oni su uvek ružni, prljavi i zli, optužuje profesor Ljubica Popović koja je u svojoj arhivi uredno složila i razvrstala blizu dve hiljade karikatura kao dokaz o jednom žalosnom nepravednom vremenu. I mada će se "Politika" još pozabaviti arhivskom građom ove profesorke vizantologije, dovoljno je za sada reći da je njena jedinstvena zbirka svedočanstvo o žalosnom vremenu i u američkoj štampi.