Носталгија и карикатура

Америчку престоницу запосела је сила најбољих светских слависта: на четвородневној конвенцији Америчке асоцијације за унапређење славистичких студија (АААШ), више од хиљаду учесника, професора и експерата славистике из Америке, Канаде, Велике Британије и многих других европских земаља скупило се у гигантском хотелу "Омнишорхем", одмах код Адамс Моргана, познатом по живом, необавезном, ноћном животу  Вашингтона. Уз све угледније универзитете и институте САД, који у свом програму имају и разгранату понуду на неку од тема из света Словена (било да је реч о археологији, историји, антропологији, филозофији, политичким наукама, лингвистици или књижевности), у чланству ове елитне организације је и Северноамеричко друштво за српске студије.

Захваљујући професорима и њиховим студентима докторандима у САД, америчким стручњацима за Јужне Словене, многи панели посвећени су баш темама из Србије или бивше Југославије која, својим драматичним распадом, не престаје да окупира академску јавност.

Драматика Југославије

Да ли уопште постоји носталгија, или је то потрага за сопственим идентитетом још затуренијим после губитка земље? И, да ли су људи који су остали на истом месту, у ствари, измештени распадом некадашње Југославије? Шта се дешава када се емигрант врати у свој град, али у сасвим другу земљу? Или, када у туђој земљи  од њега очекују да се експлицитно изјашњава о некадашњој домовини коју ни сам више не препознаје? Литерарна обрада лавирината свести и подсвести после напуштања разрушене домовине једна је од главних тема српских писаца или некадашњих југословенских писаца који живе у иностранству. "Свит 462" мегахотела у Вашингтону сувише је тесан за "Културу југоносталгије", о чему су млади стручњаци, анализирајући новија дела Дубравке Угрешић, Весне Голдсворти и Давида Албахарија, наших писаца од којих су неки у некој врсти самоизабраног егзила, говорили. Поготово што су и аутори ових тема Драгана Обрадовић, Зоран Милутиновић са лондонског универзитета и Дамјана Мраовић са Универзитета у Тенесију, како се чини, сви заједно у истој доживотно рањеној загонетки.

Многи као Весна Голдсворти на свесном нивоу ("Чернобиљске јагоде") поричу да су носталгични. Али, како је то прецизно детектовао Зоран Милутиновић, Весна Голдсворти упоређује своје, болешћу растрзано, тело са обрисима бомбардованог Београда (1999), које у Лондону посматра из прецизних уређаја НАТО бомбардера и закључује да су њено болесно биће и  београдски бомбардовани рељеф судбински, а не случајно, повезани у неку заједничку причу.

Да ли у конфузији двадесетог века треба поједностављено погледати у Википедију и ту наћи доказ да свакојаки сајтови о југоносталгији говоре како људи на различите начине покушавају да обележе део своје прошлости и претворе је у неку смислену будућност, како је то узгред предложио водитељ ове расправе професор Богдан Ракић са Индијана универзитета. Додатна бојазан да ће свако ко се усуди да себе прозове југоносталгичарем бити оптужен да идеализује превазиђени систем Јосипа Броза Тита такође је запетљала излаз из овог чини се безизлазног емотивног лавиринта. Свакако да на различите начине ова тема мучи и друге бивше Југословене јер је словеначка секција слависта, у неком другом "свиту" хотела, на слични панел позвала своје слушаоце.

И Руси су можда носталгични или је то општесловенска црта рефлексивне меланхолије која тако одудара од механизоване динамике америчке свакодневице. На десетине панела посвећено је митологији СССР-а на овој славистичкој размени идеја.

Загонетке цркве код Сврљига

Уместо одговора на тмурне савремене теме, или баш у трагању за њим, Јелена Богдановић, Љубомир Милановић и Небојша Петар Станковић са Принстона пошли су у својим радовима у тумачење објеката из средњовековне Србије. Делује просто невероватно да се у Вашингтону данас могу чути детаљи о истраживању архитектонских јединствености остатака једне средњовековне цркве у околини Сврљига у источној Србији (Небојша Петар Станковић) или  да се млади докторанд са Принстона Јелена Богдановић смело упустила у налажење невероватних сличности између Христовог покровног огртача и плашта краља Милутина. Византолог и професор Светлана Поповић-Мојсиловић са Принс Џорџ колеџа зналачки је испитивала млађе колеге, покрећући дискусију о утемељености њихових налаза.

Док је таквих студената и таквих професора, ништа, без обзира на све мање фондове, од тог византолошког блага неће пасти у заборав, макар се истраживања изместила далеко од Сврљига чије име је овде Американцима тешко и да изговоре.

--------------------------------------------------------------------------

Горки смех

Горко нас је насмејала легендарна професорка византологије Љубица Поповић са Вандербилта која, ипак, није одолела да се позабави савременијим темама. У раду о симболима за Србе у америчким новинским карикатурама деведесетих изнела је, уз избор најречитијих илустрација, на видело како смо представљани у медијима свих ових ратних година. Карикатуристи су, као и многи други, злоупотребили Србију. Запрепашћујући је број огавних животиња и звери  које су понеле српско име на тим цртежима: ајкуле, пиране, крокодили, лешинари, свиње, пацови, годзиле и диносауруси по америчким насловним странама представљали су Србе који прождиру, лешинаре, касапе, гребу, растржу све остале... Они су увек ружни, прљави и зли, оптужује професор Љубица Поповић која је у својој архиви уредно сложила и разврстала близу две хиљаде карикатура као доказ о једном жалосном неправедном времену. И мада ће се "Политика" још позабавити архивском грађом ове професорке византологије, довољно је за сада рећи да је њена јединствена збирка сведочанство о жалосном времену и у америчкој штампи.