Dugo nas je okruživala atmosfera odbijanja

Euđenio Barba, osnivač „Odin teatra” i jedan od najznačajnijih svetskih reditelja i animatora, gostuje u Beogradu. Reditelj posebne harizme i scenskog rukopisa je gost „Dah teatra” i njegovog festivala „Prenošenje plamena” koji je organizovan povodom obeležavanja dve decenije rada ove umetničke trupe. „Odin teatar” je došao sa predstavom „Metropole pod mesecom” koju je publika imala priliku da vidi sinoć u UK „Vuk Karadžić”, a koja će biti izvedena i večeras u istom scenskom prostoru.

– Kada nas je „Dah teatar” pozvao da budemo gosti Beograda i festivala „Prenošenje plamena” odlučili smo da dođemo, iako smo imali druge obaveze. Razloga za ovaku odluku je više: prvo zato što kolege iz „Dah teatra” znamo od kada su, pozorišno govoreći, bili deca. Pratimo njihov rad i imam veliko divljenje za ono što su radili tokom prethodnih 20 godina. Malo ko može da zamisli koliko je tvrdoglavosti, upornosti, rada i vizije potrebno da bi se jedna umetnička grupa održala u životu. Drugi razlog našeg dolaska na festival u Beograd jeste što su glumci iz „Daha” radili sa Torgerom Vetalom, jednim od koosnivača „Odin teatra” koji je preminuo pre godinu i po dana. Veliki razlog našeg dolaska jeste i to što je ovaj festival posvećen njemu. Želeli smo da Torger Vetal bude prisutan sa predstavom u kojoj je igrao do samog kraja života. Zato smo odlučili da dva izvođenja naše predstave „Metropole pod mesecom” poklonimo beogradskoj publici.

„Odin teatar” je kroz istoriju dugu gotovo pet decenija prolazio kroz različite umetničke faze, od predstava u prostoru za malobrojnu publiku, do rada na ulicama, pod otvorenim nebom. Koliko je bilo teško održati se i trajati sve ove godine, decenije?

Kada je „Odin teatar” osnovan u Oslu, u Norveškoj, bio sam emigrant iz Italije, a moji glumci su bili mladi ljudi koji su odbijeni na prijemnim ispitima za glumačke škole. Datum je važan, 1964. godina, jer tada nije ni postojala čitava kultura alternativnog teatra koju danas imamo. Postojale su samo pozorišne zgrade u kojima su prezentovani dramski tekstovi. To je bio sav pozorišni život u ranim šezdesetim. Ideja da se grupa mladih ljudi skupi u praznoj sobi i da sami uče nešto što su fizičke i vokalne vežbe bilo je nešto jako čudno i bizarno za to doba. I mnogo godina ova atmosfera odbijanja od strane pozorišnog miljea je bilo nešto što je okruživalo „Odin teatar”. Prva velika promena desila se kada nas je mali grad Holstebro u Danskoj pozvao da se tamo smestimo i postanemo pozorište. Dali su nam nešto novca i praznu farmu izvan grada. To je značilo i da smo izgubili svoj jezik, jer smo govorili norveški, a sada smo se suočili sa gledaocima koji su razumeli danski. I to nas je obavezalo da pronađemo način glume i pričanja priče koja se ne bazira samo na tekstu.

Tada je, reklo bi se, usledila druga faza Vašeg rada?

Druga važna faza je bila kada smo odlučili da radimo na ulicama, radeći predstave koje se kreću i koje lutaju kroz grad. To je bilo u ranim sedamdesetim. U isto vreme počeli smo da negujemo komparativni rad sa glumcima i tradicijom iz Azije. I posledica toga je bila stvaranje Međunarodne škole pozorišne antropologije (ISTA) 1980. godine. Često je „Odin teatar” radio u regionima gde nije bilo pozorišta, selima po Evropi, Latinskoj Americi... Bili smo grupa koja je originalno amaterska radeći mnogo aktivnosti u zajednici. U isto vreme mnogo smo putovali, bili internacionalno aktivni i izgradili milje koji nisu činili samo pozorišni umetnici nego i naučnici, teoretičari iz različitih zemalja.

Jerži Grotovski je imao veliki uticaj na Vaše stvaralaštvo, budući da ste godinama bili posmatrač njegovog rada. Prizivao je vaše sposobnosti, energiju, napetost, potrebe. Ipak, tvrdite: „ Vi možete početi sa majstorom, ali na kraju krajeva uvek tražite sebe”?

Svaki čovek ima sreće kada sretne učitelja. Ali učitelj vas ne uči određene dogme, već vam daje mogućnosti da otkrijete sopstvene resurse. Moramo se setiti da je Grotovski samo deset godina radio u pozorištu, onda je prestao da se bavi scenskom umetnošću, a „Odin teatar” je u ovom poslu već 47 godina. Na kraju krajeva ono što je „Odin teatar” radio jeste da je išao protiv prirode pozorišta, a priroda pozorišta jeste da bude efemerno, ne samo predstava nego i odnos glumaca i reditelja. Mogu se okupiti za predstavu, za projekat, za sezonu određenim ugovorom, ali mobilnost je uvek karakterisala našu profesiju. Za mene je uvek bilo važno da idem protiv ove prirode. I to je jedna od tajni ili razloga zašto je „Odin teatar” uspeo da bude tako efikasan svih ovih godina, jer su sva iskustva naših glumaca ostala unutar grupe, ali u isto vreme smo se suočavali sa problemom. Znali smo jedni druge jako dobro, kao dobar brak i bilo je jako važno da pronađemo načine, da stimulišemo i iznenađujemo jedni druge. To je način na koji smo uspeli da učinimo da „Odin teatar” preživi i bude umetnički efikasan.

B. G. Trebješanin