Dan sećanja i tuge

U Rusiji se 22. jun obeležava kao Dan sećanja i tuge.

Pre 70 godina, 22. juna 1941, fašistička Nemačka je sa svojim saveznicima bez objave rata napala SSSR.

Zemlja nije bila spremna da pruži otpor agresiji. Nije se stiglo. Mnogo grešaka. Mnogo zločina. Nemačka je obezbedila sebi primat, kako na vojnostrateškom, tako i na ekonomskom planu. Ona se nije oslanjala samo na svoje resurse. U suštini, protiv SSSR-a bio je korišćen privredni potencijal čitave kontinentalne Evrope. Pored armade nemačkih divizija nas su napadale i desetine regularnih divizija i „dobrovoljačkih” jedinica drugih evropskih država. Na karti Evrope, prekrivenoj braon bojom, bila su primetna samo pojedinačna ostrvca pravog otpora – Englezi, sakriveni iza Lamanša, srpski i grčki partizani.

Neočekivanost napada dovela je do gubitka kontrole nad situacijom. Tokom prvih časova rata uništeno je 1.200 sovjetskih borbenih aviona, od kojih je 900 bilo na aerodromima. Neraspoređena borbena tehnika postala je laka meta za bombardere. Neprijatelj je zauzeo skladišta oružja, municije i druge vojne opreme. Sovjetskiljudi borili su se kako su znali i umeli,u uslovima opšte dezorganizacije i haosa, ne znajući šta se unaokolo dešava. Nije bilo dovoljno ni onog običnog – pušaka. U boj su išli praznih ruku. Oružje su otimali od Nemaca ili ga uzimali od ubijenog druga. I ginuli su herojski. Čitave divizije i armije bile su opkoljene, a zatim i zarobljene. Tokom prvih šest meseci rata zarobljeni su milioni sovjetskih vojnika. Faktički čitava armija.

U rat protiv osvajača ustao je narod. Sa ogromnih prostranstava zemlje na front potekle su reke ljudi. Za nekoliko meseci uspeli su da zaustave pad proizvodnje naoružanja puštanjem u pogon na stotine fabrika na istoku. SSSR se pretvorio u vojni logor. Neprekidan otpor koji je pružala Crvena armija tokom leta 1941. godine poremetio je planove Hitlera. Fašisti nisu uspeli da brzo zauzmu sovjetsku prestonicu, kao ni Lenjingrad. U decembru je nadomak Moskve bila izvojevana prva pobeda. Neprijatelj je bio odbijen na stotine kilometara.

Usledila je bitka za Staljingrad; zatim godina 1943. – godina Velikog preloma i početka oslobođenja okupiranih teritorija; 1944. godina – Ukrajina, Belorusija, Krim: Drugi front; početak oslobođenja Evrope; godina 1945. – bitka za Berlin, bezuslovna kapitulacija Nemačke.

Ljudske žrtve bile su čudovišne. Sovjetski Savez izgubio je 26 miliona ljudi. Od njih, više od osam miliona vojnika. Ostalo su bili civili koje su fašisti ubijali, streljali, vešali, spaljivali, zakopavali, ropskim radom dovodili do smrti.

Ali i gubici fašističkog bloka bili su ogromni: Nemačka – više od sedam miliona ljudi, Rumunija – 850.000, Mađarska – 580.000, Italija – 450.000 i tako dalje.

Ali sve je to usledilo kasnije.

A 22. juna 1941. godine u 12 časova danju po moskovskom vremenu milioni sovjetskih građana slušali su radio: „Naše delo je pravedno. Neprijatelj će biti poražen. Pobeda će biti naša”. Ali do nje je trebalo doći. I mi smo došli. Za hiljadu četiristo osamnaest dana.

Neka je laka zemlja svima koji su za to dali svoj život. Mi ih pamtimo.