Dušan se dopao Liz Tejlor

Prokuplje – „Veliki glumac, ali i veliki čovek”, napisao je Siniša Kovačević u predgovoru knjige „Sećanja”, izdanje „Donatgraf”, Beograd 2011, koju je ovih dana objavio Dušan Janićijević, doajen našeg glumišta. U njoj je na lirski topao i zanimljiv način ispričao svoj životni i glumački put.

Tokom šezdeset godina Janićijević je igrao na mnogim pozorišnim scenama i snimio blizu 400 filmova. Njemu je pripala prva Zlatna arena na filmskom festivalu u Puli, za prvu ulogu u „Stojanu Mutikaši”, 1954. godine. Od tada, pa do najnovijeg „Montevideo, Bog te video” (2011) Dragana Bjelogrlića, gotovo da nije bilo filma u kojem Janićijević nije igrao, a ni nagrade koju nije dobio. Režiseri su mu poveravali najčešće glavne uloge, ili one do njih, od Radoša Novakovića i Zdravka Velimirovića do Makavejeva i Jelića, Mikija Stamenkovića, Živojina Pavlovića i Gorana Paskaljevića, a onda i mlađi – Radoš Bajić, Siniša Kovačevića, Dragan Bjelogrlić...

U „Sećanjima” Dušan Janićijević priča o dečačkim i školskim danima u rodnom selu Grguru podno Kopaonika, u Blacu, Kuršumliji i Prokuplju, gde je zavoleo pozorište i prvi put izašao na pozornicu. Bilo je to, kaže, u predstavi „Koštana” gde je naslovnu ulogu igrala prelepa Ruskinja Ljudmila Balabajeva. Trebalo je samo da uđe na scenu i kaže „Idu svatovi!”, ali je zakasnio i scena je prošla. To ga nije obeshrabilo i nastavio je da traga za svojim umetničkim putem i za Ljudmilom, koja je sa porodicom proterana u vreme Informbiroa 1948.

Uspeo je Dušan da završi pozorišnu akademiju, a onda da naniže mnogo uloga u Jugoslovenskom dramskom, Narodnom pozorištu, Ateljeu 212, u filmovima...

Najteža mu je bila, veli, ona u filmu „Gazija” po Andrićevim pripovetkama, a onu u filmu „Zadah tela” Ž. Pavlovića smatra najuspešnijom.

Uspeo je i da postane prijatelj sa Milivojem Živanovićem, koji ga je nazvao naslednikom, ali ga je istinski šamarao na snimanju, i to plaćao čokoladama. Potom i sa Pavlom Vuisićem, sa kojim je zavoleo Dunav i postao strasni pecaroš, sa Janezom Vrhovcem, sa kojim se okumio, sa Batom Živojinovićem, Stevom Raičkovićem, Momom Kaporom, pa i sa akademikom Pavlom Savićem, koji mu je rekao, dok su se vraćali iz lova, da bi i on mogao da postane akademik: „Ima u Akademiji i većih budala od tebe.” Uspeo je da odigra mnogo uloga u stranim filmovima, sa Stjuartom Grendžerom, Entonijem Kvinom, Rejfom Fajnsom, Svetlanom Tomom... Najveći je honorar zaradio za ulogu koju nije odigrao. Kad se snimala „Sutjeska” Liz Tejlor je, pored svog Bartona, zahtevala scenu i za sebe i Dušana za partnera. Sve je brzo dopisano, njega su hitno pozvali. Potpisao je ugovor i čekao snimanje. Rekli su mu da će to biti kad ona kaže. Nikada nije rekla, ali je honorar isplaćen.

Dušan Janićijević je zasnovao porodicu sa Jasnom Stojkov Sekom, dobio ćerku Nevenu, pa unuke Katarinu i Nemanju... Uspeo je, kao i njegov brat Žika, da u Grguru obnovi roditeljski dom, gde provodi leta, ali i da sa Balabajevom uspostavi telefonsku vezu.

Knjiga „Sećanja”, koju je pripremio prokupački hroničar Toma Ristić, o svemu tome govori iscrpno, na momente veselo, na druge dirljivo. Takav je, uostalom, i njen autor. On je, kako je zapisao Milan Mitić, „sišao sa Kopaonika i popeo se na Himalaje”, a da pri tome, igrajući mnoge likove, ostane svoj, a ne podvojena ličnost, kako kaže Ranko Munitić.

D. Borisavljević