Душан се допао Лиз Тејлор

Прокупље – „Велики глумац, али и велики човек”, написао је Синиша Ковачевић у предговору књиге „Сећања”, издање „Донатграф”, Београд 2011, коју је ових дана објавио Душан Јанићијевић, доајен нашег глумишта. У њој је на лирски топао и занимљив начин испричао свој животни и глумачки пут.

Током шездесет година Јанићијевић је играо на многим позоришним сценама и снимио близу 400 филмова. Њему је припала прва Златна арена на филмском фестивалу у Пули, за прву улогу у „Стојану Мутикаши”, 1954. године. Од тада, па до најновијег „Монтевидео, Бог те видео” (2011) Драгана Бјелогрлића, готово да није било филма у којем Јанићијевић није играо, а ни награде коју није добио. Режисери су му поверавали најчешће главне улоге, или оне до њих, од Радоша Новаковића и Здравка Велимировића до Макавејева и Јелића, Микија Стаменковића, Живојина Павловића и Горана Паскаљевића, а онда и млађи – Радош Бајић, Синиша Ковачевића, Драган Бјелогрлић...

У „Сећањима” Душан Јанићијевић прича о дечачким и школским данима у родном селу Гргуру подно Копаоника, у Блацу, Куршумлији и Прокупљу, где је заволео позориште и први пут изашао на позорницу. Било је то, каже, у представи „Коштана” где је насловну улогу играла прелепа Рускиња Људмила Балабајева. Требало је само да уђе на сцену и каже „Иду сватови!”, али је закаснио и сцена је прошла. То га није обесхрабило и наставио је да трага за својим уметничким путем и за Људмилом, која је са породицом протерана у време Информбироа 1948.

Успео је Душан да заврши позоришну академију, а онда да наниже много улога у Југословенском драмском, Народном позоришту, Атељеу 212, у филмовима...

Најтежа му је била, вели, она у филму „Газија” по Андрићевим приповеткама, а ону у филму „Задах тела” Ж. Павловића сматра најуспешнијом.

Успео је и да постане пријатељ са Миливојем Живановићем, који га је назвао наследником, али га је истински шамарао на снимању, и то плаћао чоколадама. Потом и са Павлом Вуисићем, са којим је заволео Дунав и постао страсни пецарош, са Јанезом Врховцем, са којим се окумио, са Батом Живојиновићем, Стевом Раичковићем, Момом Капором, па и са академиком Павлом Савићем, који му је рекао, док су се враћали из лова, да би и он могао да постане академик: „Има у Академији и већих будала од тебе.” Успео је да одигра много улога у страним филмовима, са Стјуартом Гренџером, Ентонијем Квином, Рејфом Фајнсом, Светланом Томом... Највећи је хонорар зарадио за улогу коју није одиграо. Кад се снимала „Сутјеска” Лиз Тејлор је, поред свог Бартона, захтевала сцену и за себе и Душана за партнера. Све је брзо дописано, њега су хитно позвали. Потписао је уговор и чекао снимање. Рекли су му да ће то бити кад она каже. Никада није рекла, али је хонорар исплаћен.

Душан Јанићијевић је засновао породицу са Јасном Стојков Секом, добио ћерку Невену, па унуке Катарину и Немању... Успео је, као и његов брат Жика, да у Гргуру обнови родитељски дом, где проводи лета, али и да са Балабајевом успостави телефонску везу.

Књига „Сећања”, коју је припремио прокупачки хроничар Тома Ристић, о свему томе говори исцрпно, на моменте весело, на друге дирљиво. Такав је, уосталом, и њен аутор. Он је, како је записао Милан Митић, „сишао са Копаоника и попео се на Хималаје”, а да при томе, играјући многе ликове, остане свој, а не подвојена личност, како каже Ранко Мунитић.

Д. Борисављевић