ČETKANjE MOLjACA

Hrvati uporno tragaju za generalom Veljkom Kadijevićem. Taj čovek, poznat kao krajnje neodlučni simbol razaranja SFRJ, zašao je već u 83. godinu. Početkom devedesetih bio je savezni ministar odbrane. Tvrdio je da se Jugoslavija nikada neće raspasti, jer to neće dozvoliti SKJ, a posebno JNA. Misli se da je on na Floridi, ili u Moskvi. Ili čak u Beogradu, a možda u Iranu. To se nikada ne zna. Zagreb ga traži zbog navodnih vojnih zločina, posebno u Vukovaru. Jedan hrvatski medij je odnekud napabirčio izjavu nestalog generala. I tu Kadijević kaže da ga savest zbog prošlosti ne dira. Jer, nije tačno da je napadao Hrvatsku, on je samo branio Jugoslaviju.

Ali, Kadijević je možda značajniji kao (zasad) poslednji čuvar partijske vojske. On je lično formirao čuveni SK – Pokret za Jugoslaviju, fantomsku političku partiju sa kostimiranim članstvom. Kasnije je SKPJ postao praotac JUL-a, koji je rođen iz jedne frakcije raspadnute partije raspadnute JNA. I to posle relativno komičnog liderskog sukoba generala Stevana Mirkovića i Mire Marković.

Pre oktobra 2000. Vojska Jugoslavije je još imala problema sa političkim liderima. Ruka jakog vođe skoro neizbežno je proizvodila partijske ljubimce u vojsci. I to uz pomoć dva snažna aduta: jedan je kadrovska šargarepa, a drugi politička policija. Tako smo u prividno departizovanoj armiji na ključnim mestima imali podobne julovce i servilne ljubitelje voždovog dela. Izvan te grupe nije se moglo daleko ni visoko.

Pre 24. septembra 2000. vojna služba bezbednosti se trudila da obezbedi pobedu Miloševića na izborima. Komande su dobile orvelijansko pismo, u kome se traži da se kontroliše glasanje, uz formulaciju koja je skoro neverovatna: da će Služba svakako saznati ko je glasao protiv.

A onda su generali bez kompleksa i obzira naređivali trupi šta se ima raditi na dan izbora. Inače...

Taj vojni vrh je inače ostao na položaju više od 13 meseci posle neuspešnog izbornog puča u VJ. Kad su popadali, mogli smo da se ponadamo da zaista nestaju u magli i prašini poslednji vojni čuvari vladajuće stranke.

I sada, kao da smo ponovo na početku. Izgleda da se godinama nije ništa događalo, da nas nije potrefila demokratska evolucija. I da u Srbiji i te kako radi neopisivo apsurdni politički buvljak.

Slikovito i bukvalno, dogovor oko nove vlade liči na trgovanje svim i svačim: vremenom, strpljenjem, privilegijama i delegiranom pameću. Mi smo, dakle, izabrali te ljude da se takmiče u političkoj mudrosti ili gluposti, odlučnosti i oklevanju, i to nam je.

To bi moglo da znači kako se razdragani prvaci parlamentarnih stranaka dogovaraju oko važnih stvari. Oko države i njenih sudnjih muka, na primer. Mada, ima tu nešto od Radoša Bajića: selo gori, a baba uporno radi važnije poslove: češlja se, gata, hekla ili štrika. Ova ruralna metafora sve nas, sa pravom glasa, uvodi u trgovanje i razne neprilične licitacije. Dakle, ko će dobiti policiju, ko finansije, a ko vojsku.

Ko će dobiti vojsku? Do pojave političke kvantaške pijace, na kojoj je i srpska oružana sila, verovali smo u njenu stranačku neutralnost. Dakle, izbori dolaze i prolaze, Jočići, Ilići i Šutanovci se smenjuju. No vojska je simbol države, koji bi morao da zavisi samo od svoje profesije.

Kad tamo, a ono nečuvene pogodbe: ako Šutanovac bude šef policije, onda Jočić dobija resor odbrane. A onda će DSS, navodno, da postavi sebi novog načelnika Generalštaba.

Ima li DSS kandidata? Pa ima, naravno. To je čovek koji je već u stranci. Pretendenta ima i Srpska radikalna stranka, a i kod Karića se našao jedan. Svaki glavni odbor ima bar po jednog penzionisanog generala koji bi se rado premundirio u šefa Generalštaba.

Ako ove vojno-političke trendove prevedemo na realnost trupe, onda stvari, na primer, stoje ovako: grupa oficira, koja prećutno (ili glasno) lobira za demokrate, biće u nemilosti ako za šefa dođe oficir blizak DSS-u. Ako stigne onaj radikal, razjuriće i jedne i druge. Neutralni oficiri moraće da se opredeljuju prema šefu, inače će tavoriti ili propasti.

U novom ciklusu izbora – novi raspored karata. Neće biti važan kvalitet profi vojnika, oni će ionako dobijati zvezdice od partijskog šefa.

To bi značilo da trgovci ministarskim foteljama ne prave partijsku vojsku, poput Kadijevića, nego višepartijsku, koja bi mogla da bude ljuto pocepana, posvađana i podeljena po stranačkim šavovima.

Političke stranke su (zakonom) proterane iz vojske, i sada žele da se tamo vrate. I to biranjem sebi dragih matorih kadrova za ključna mesta. Buvljak radi, a mnoge ugasle vojskovođe sa vojnog otpada brižno rasteruju moljce iz svojih mundira.