ЧЕТКАЊЕ МОЉАЦА

Хрвати упорно трагају за генералом Вељком Кадијевићем. Тај човек, познат као крајње неодлучни симбол разарања СФРЈ, зашао је већ у 83. годину. Почетком деведесетих био је савезни министар одбране. Тврдио је да се Југославија никада неће распасти, јер то неће дозволити СКЈ, а посебно ЈНА. Мисли се да је он на Флориди, или у Москви. Или чак у Београду, а можда у Ирану. То се никада не зна. Загреб га тражи због наводних војних злочина, посебно у Вуковару. Један хрватски медиј је однекуд напабирчио изјаву несталог генерала. И ту Кадијевић каже да га савест због прошлости не дира. Јер, није тачно да је нападао Хрватску, он је само бранио Југославију.

Али, Кадијевић је можда значајнији као (засад) последњи чувар партијске војске. Он је лично формирао чувени СК – Покрет за Југославију, фантомску политичку партију са костимираним чланством. Касније је СКПЈ постао праотац ЈУЛ-а, који је рођен из једне фракције распаднуте партије распаднуте ЈНА. И то после релативно комичног лидерског сукоба генерала Стевана Мирковића и Мире Марковић.

Пре октобра 2000. Војска Југославије је још имала проблема са политичким лидерима. Рука јаког вође скоро неизбежно је производила партијске љубимце у војсци. И то уз помоћ два снажна адута: један је кадровска шаргарепа, а други политичка полиција. Тако смо у привидно департизованој армији на кључним местима имали подобне јуловце и сервилне љубитеље вождовог дела. Изван те групе није се могло далеко ни високо.

Пре 24. септембра 2000. војна служба безбедности се трудила да обезбеди победу Милошевића на изборима. Команде су добиле орвелијанско писмо, у коме се тражи да се контролише гласање, уз формулацију која је скоро невероватна: да ће Служба свакако сазнати ко је гласао против.

А онда су генерали без комплекса и обзира наређивали трупи шта се има радити на дан избора. Иначе...

Тај војни врх је иначе остао на положају више од 13 месеци после неуспешног изборног пуча у ВЈ. Кад су попадали, могли смо да се понадамо да заиста нестају у магли и прашини последњи војни чувари владајуће странке.

И сада, као да смо поново на почетку. Изгледа да се годинама није ништа догађало, да нас није потрефила демократска еволуција. И да у Србији и те како ради неописиво апсурдни политички бувљак.

Сликовито и буквално, договор око нове владе личи на трговање свим и свачим: временом, стрпљењем, привилегијама и делегираном памећу. Ми смо, дакле, изабрали те људе да се такмиче у политичкој мудрости или глупости, одлучности и оклевању, и то нам је.

То би могло да значи како се раздрагани прваци парламентарних странака договарају око важних ствари. Око државе и њених судњих мука, на пример. Мада, има ту нешто од Радоша Бајића: село гори, а баба упорно ради важније послове: чешља се, гата, хекла или штрика. Ова рурална метафора све нас, са правом гласа, уводи у трговање и разне неприличне лицитације. Дакле, ко ће добити полицију, ко финансије, а ко војску.

Ко ће добити војску? До појаве политичке кванташке пијаце, на којој је и српска оружана сила, веровали смо у њену страначку неутралност. Дакле, избори долазе и пролазе, Јочићи, Илићи и Шутановци се смењују. Но војска је симбол државе, који би морао да зависи само од своје професије.

Кад тамо, а оно нечувене погодбе: ако Шутановац буде шеф полиције, онда Јочић добија ресор одбране. А онда ће ДСС, наводно, да постави себи новог начелника Генералштаба.

Има ли ДСС кандидата? Па има, наравно. То је човек који је већ у странци. Претендента има и Српска радикална странка, а и код Карића се нашао један. Сваки главни одбор има бар по једног пензионисаног генерала који би се радо премундирио у шефа Генералштаба.

Ако ове војно-политичке трендове преведемо на реалност трупе, онда ствари, на пример, стоје овако: група официра, која прећутно (или гласно) лобира за демократе, биће у немилости ако за шефа дође официр близак ДСС-у. Ако стигне онај радикал, разјуриће и једне и друге. Неутрални официри мораће да се опредељују према шефу, иначе ће таворити или пропасти.

У новом циклусу избора – нови распоред карата. Неће бити важан квалитет профи војника, они ће ионако добијати звездице од партијског шефа.

То би значило да трговци министарским фотељама не праве партијску војску, попут Кадијевића, него вишепартијску, која би могла да буде љуто поцепана, посвађана и подељена по страначким шавовима.

Политичке странке су (законом) протеране из војске, и сада желе да се тамо врате. И то бирањем себи драгих маторих кадрова за кључна места. Бувљак ради, а многе угасле војсковође са војног отпада брижно растерују мољце из својих мундира.