Traganje za nedostižnim

Kome i čemu sve nije bilo suđeno, pa i na smrt presuđivano tokom minulog veka: kraj istorije, kraj ideologije, kraj utopije, kraj epohe revolucija, kraj ljubavi, kraj figurativnog slikarstva, kraj kapitalizma, kraj... Skovan je i novi termin – "krajizam", pojam poprilično sumoran, i pre je, čini mi se, psihološkog no intelektualnog značenja. Oglasio se i filozof J. Habermas: Postoji, veli, pravi bes protiv humanizma i nasleđa prosvetiteljstva: odasvud čujemo "kraj filozofije", "kraj pojedinca", čak i "kraj zapadne civilizacije".

Pa nadasve još i smrt Boga: Njega je pre više od jednog veka usmrtio Zaratustra, a zapravo je hiljadu puta ubijen i pre Ničea, a i kasnije. A šta je s istinom, nije li, možda, i ona umrla? S tom presudom, bar zasada, ne bi trebalo žuriti. Elem, prava pravcata kalvarija, sve sami leševi, svuda groblja, a onda, gle čuda, ipak, vaskrsavanje. Nije li T. S. Eliot lucidno primetio: da su čudni putevi istorije, i da nas "ona vara šaputavim ambicijama". I, evo, svedoci smo kako svi oni, kojima je juče trebalo pisati nekrologe i epitafe, i dalje žive, i da su svi, hvala Bogu, dobrog zdravlja.

Kraj romana

Ni roman nije bio izuzetak. Dok je O. Haksli negde kazao da samo u romanu sve stvari imaju smisla, a da stvarnost nikada nema smisla, i dok V. Fokner "odbija da prihvati kraj čoveka", a time i kraj romaneskne imaginacije, dotle nam je, za poslednjih tridesetak godina, valjda i po stoti put saopštavano, sa tragičnim izrazom lica, kako je i roman ispustio dušu. Debate o kraju romana i smrti autora bile su u modi sedamdesetih godina prošlog veka. Ali ne; novi romani se i dalje pišu, na stotine i više ih se godišnje objavljuje; toliki žiriji širom planetarnog sveta čitaju, zasedaju i ocenjuju; i neki od njih zaista su dobri. Umetnička imaginacija je, dakako, i dalje aktivna, pa čak i onda kada se izrazito daroviti pisci suočavaju s ne malim teškoćama kako bi prokrčili sopstveni put u tolikoj masi mediokriteta.

Potreba za imaginarnim i za pričanjem i pričom od suštinskog su značaja za pripovedanje, uvek su prisutni u romanima. Pri tom, mehanička fikcija, primećuje De Unamuno, nije i ne može da bude roman; da bi bio živ, da bi bio život, roman mora biti poput samog života, organizam a ne mehanizam. I zar se može nešto završiti, pita se znameniti Španac, pa makar to bio i sam roman? Seća se da je negde, još u mladosti, slušao svoje prijatelje vagnerovce kako razgovaraju o "beskonačnoj melodiji", a da nije tačno znao šta je to; ipak, bilo mu je, veli, blizu pameti da to mora biti nešto poput života i njegovih romana koji se "nekad ne završavaju". I poput istorije.

Biće da je to traganje za nedostižnim; pesnik u nama, u svakom čoveku, veruje u nemoguće. Ni Borhes to nije zaboravio u "Knjizi od peska": "Još uvijek tihim glasom prodavač biblij