Трагање за недостижним

Коме и чему све није било суђено, па и на смрт пресуђивано током минулог века: крај историје, крај идеологије, крај утопије, крај епохе револуција, крај љубави, крај фигуративног сликарства, крај капитализма, крај... Скован је и нови термин – "крајизам", појам поприлично суморан, и пре је, чини ми се, психолошког но интелектуалног значења. Огласио се и филозоф Ј. Хабермас: Постоји, вели, прави бес против хуманизма и наслеђа просветитељства: одасвуд чујемо "крај филозофије", "крај појединца", чак и "крај западне цивилизације".

Па надасве још и смрт Бога: Њега је пре више од једног века усмртио Заратустра, а заправо је хиљаду пута убијен и пре Ничеа, а и касније. А шта је с истином, није ли, можда, и она умрла? С том пресудом, бар засада, не би требало журити. Елем, права правцата калварија, све сами лешеви, свуда гробља, а онда, гле чуда, ипак, васкрсавање. Није ли Т. С. Елиот луцидно приметио: да су чудни путеви историје, и да нас "она вара шапутавим амбицијама". И, ево, сведоци смо како сви они, којима је јуче требало писати некрологе и епитафе, и даље живе, и да су сви, хвала Богу, доброг здравља.

Крај романа

Ни роман није био изузетак. Док је О. Хаксли негде казао да само у роману све ствари имају смисла, а да стварност никада нема смисла, и док В. Фокнер "одбија да прихвати крај човека", а тиме и крај романескне имагинације, дотле нам је, за последњих тридесетак година, ваљда и по стоти пут саопштавано, са трагичним изразом лица, како је и роман испустио душу. Дебате о крају романа и смрти аутора биле су у моди седамдесетих година прошлог века. Али не; нови романи се и даље пишу, на стотине и више их се годишње објављује; толики жирији широм планетарног света читају, заседају и оцењују; и неки од њих заиста су добри. Уметничка имагинација је, дакако, и даље активна, па чак и онда када се изразито даровити писци суочавају с не малим тешкоћама како би прокрчили сопствени пут у толикој маси медиокритета.

Потреба за имагинарним и за причањем и причом од суштинског су значаја за приповедање, увек су присутни у романима. При том, механичка фикција, примећује Де Унамуно, није и не може да буде роман; да би био жив, да би био живот, роман мора бити попут самог живота, организам а не механизам. И зар се може нешто завршити, пита се знаменити Шпанац, па макар то био и сам роман? Сећа се да је негде, још у младости, слушао своје пријатеље вагнеровце како разговарају о "бесконачној мелодији", а да није тачно знао шта је то; ипак, било му је, вели, близу памети да то мора бити нешто попут живота и његових романа који се "некад не завршавају". И попут историје.

Биће да је то трагање за недостижним; песник у нама, у сваком човеку, верује у немогуће. Ни Борхес то није заборавио у "Књизи од песка": "Још увијек тихим гласом продавач библиј