Sumrak jednog tetreba

Svi mi volimo žene, ali on bi se u one u koje bi se lako i brzo zaljubljivao, kako je govorio, rado nastanio. Za svoju nije mnogo mario. Kada bi počeo da se udvara nekoj ženi, ličio bi na tetreba koji izvodi ljubavnu igru. Tada ne bi znao za sebe: niti bi šta video, niti bi šta čuo. Čim bi spazio neku zgodnu ženu, u mimohodu, on bi se nasred ulice ukočio, a onda bi se čulo kako kuglični ležajevi u njegovom osvajačkom mehanizmu krckaju, da bi potom počeli da se okreću u suprotnom smeru.

Pozvao me taj tetreb Marko preksinoć, hitno, da dođem kod njega, u kuću u Jevrejskoj ulici. Zatekao sam ga u postelji, sa "čalmom" na glavi prošaranoj mrljama od krvi. Dok mu je žena prala sudove u kuhinji, ostavljajući nas same u sobi, ispričao mi je šta mu se desilo.

Taman je mislio prošle srede, u vreme kad je Beograd već bio u sumraku, da se spusti u podzemni pešački prolaz u Nušićevoj ulici, kad pored njega prođe neko žensko stvorenje koje je vilinski mirisalo. Iako u toj smeni dana i noći ne vidi dobro, jer je imao kokošje slepilo što ga je još više svrstavalo u vrstu divljih koka, pa mu tada ni naočare ne pomažu, okrenuo se hitro na petama da osmotri ko je to pokrenuo hemijski proces u njegovom organizmu. Nije se dvoumio. Na dovoljnom rastojanju, da uživa u njenom hodu i stasu, a da ga ona ne primeti, počeo je da prati tu nepoznatu ženu koja je zamakla u Kosovsku ulicu.

Zaustavila se kod Kinoteke. Pognula se i čitala program. On je već počeo da blesavi. U mislima joj je zakazao prvi susret. Znao je da će večito biti njegova ako joj pokaže svoju erudiciju. Eto, interesuje je Kinoteka. Već na drugom sastanku vodiće je da gleda neki stari film. Zavodiće je pričom o Gloriji Svanson, Oliviji de Hevilend, Stanliju i Oliju, nenadmašnom Basteru Kitonu. Izbeći će Gretu Garbo, ali će joj pričati kako je gledao "Prohujalo sa vihorom" u većem društvu, uz piće i mezeluke, jer je film poduže trajao, pa je posle ispalo – prohujalo sa rakijom.

Ona je produžila Kosovskom, zatim je skrenula u Kondinu ulicu i spustila se do Radio Beograda. Tu se, ispred glavnog ulaza, zaustavila i na ulici sa nekim muškarcem razgovarala. Marko je već bio u groznici. Srećom, nosio je širok mantil, pa prolaznici nisu mogli da vide koliko se trese. Aha, mora da radi kao spiker u Radio Beogradu, pomislio je. Stao je na uglu, kod samoposluge, i sanjario kako čuje njen baršunasti glas na Drugom programu Radio Beograda. Dok ona vodi u ponoćnim časovima neku emisiju iz kulture, on vozi bez cilja ulicama svoju udobnu "korsu" i  na radiju sluša njen ljubavni zov.

Iz tog sanjarenja ga prenu njen hod. Pošla je ka Ateljeu 212, u Svetogorskoj ulici, pa je i tu zurila u program za novembar. Divio joj se sa razdaljine od desetak metara i nije mogao da je se nagleda. Interesuje je pozorište. Pa, toliko toga ima da joj priča u dugim zimskim noćima koje dolaze. Otkriće joj tajnu koju je nedavno saznao: zašto naziv Atelje 212, a ne Atelje 550? Kako će likovati kad joj bude na licu gledao oduševljenje dok joj bude pričao o lukavoj podvali režimu mudrog Mihiza, koji je predložio da se nazivu Atelje doda broj 212, ne po broju stolica u "Borbinoj" sali, nego po broju apartmana u londonskom hotelu "Kleridžs", gde se 17. jula 1945. godine rodio princ Aleksandar Karađorđević, sin kralja Petra Drugog.

Ona se okrenu i nastavi da hoda, opet prema Radio Beogradu. Spusti se Cetinjskom do Bajlonijeve pijace i pođe ka crkvi Aleksandra Nevskog. Da li je ovo zgodan trenutak za prepad, da li sada da joj kupi cveće i pred njom padne na kolena. Ne, sačekaće još malo, ne treba žuriti. Zaustavila se kod crkve. Da li je to neko priviđenje? Počele su da ga saleću vizije o tome kako zbog te žene sve ostavlja. I svoju suprugu, decu, kuću... To će biti onaj drugi retko srećan brak.

Ona, ta koja mu je već popila mozak, a da joj još ni lice nije video, sem te siluete koja graciozno i sigurno hoda, produžila je Ulicom cara Dušana. Prošao je, prateći je, pored ruiniranog i zatvorenog restorana "Marš na Drinu". To ga je vratilo u prošlost, u vreme mnogih zabrana. Kad ta žena bude u njegovom toplom zagrljaju, šaputaće joj tihim glasom da umanji veličinu svog herojstva, kako je on šezdesetih godina u toj kafani pevao sve zabranjene pesme, koje je tadašnja vlast nazivala nacionalističkim, velikosrpskim. Bio je spreman i u zatvor zbog toga da ide. Srećom, nisu ga hapsili, ali može izmisliti da je bar jednu noć proveo u "Padinjaku". Biće on njen heroj. Kad se samo seti šta sve ima da joj o sebi priča, biće im malo i dva života.

Prošla je pored Turskog kupatila. Aha, eto sjajne ideje. Bar jednom nedeljno zakupljivaće kupatilo samo za sebe i nju, kako bi mogli da se prepuste čarima istočnjačkog života. Kroz isparenja vrele vode ona će mu izgledati kao boginja, samo njegova i ničija više. Kakva će to naslada biti, Bože moj!

Tada je video da skreće u Jevrejsku, u ulicu gde je njegova kuća. Ubrzao je korak i sada joj se više primakao. Bila je ispred njega na razdaljini od pet metara. Čudno, zaustavila se baš ispred njegove kuće. Krenula je uz stepenice. Pa, on je srećnik! Ta zanosna žena je samica. Verovatno traži smeštaj. Neko joj je rekao da u njegovoj kući ima dovoljno soba i da će se naći jedna i za nju, lepoticu. Ne, ne, to je prst sudbine. Bog mu je tu ženu poslao na tanjir.