Сумрак једног тетреба

Сви ми волимо жене, али он би се у оне у које би се лако и брзо заљубљивао, како је говорио, радо настанио. За своју није много марио. Када би почео да се удвара некој жени, личио би на тетреба који изводи љубавну игру. Тада не би знао за себе: нити би шта видео, нити би шта чуо. Чим би спазио неку згодну жену, у мимоходу, он би се насред улице укочио, а онда би се чуло како куглични лежајеви у његовом освајачком механизму крцкају, да би потом почели да се окрећу у супротном смеру.

Позвао ме тај тетреб Марко прексиноћ, хитно, да дођем код њега, у кућу у Јеврејској улици. Затекао сам га у постељи, са "чалмом" на глави прошараној мрљама од крви. Док му је жена прала судове у кухињи, остављајући нас саме у соби, испричао ми је шта му се десило.

Таман је мислио прошле среде, у време кад је Београд већ био у сумраку, да се спусти у подземни пешачки пролаз у Нушићевој улици, кад поред њега прође неко женско створење које је вилински мирисало. Иако у тој смени дана и ноћи не види добро, јер је имао кокошје слепило што га је још више сврставало у врсту дивљих кока, па му тада ни наочаре не помажу, окренуо се хитро на петама да осмотри ко је то покренуо хемијски процес у његовом организму. Није се двоумио. На довољном растојању, да ужива у њеном ходу и стасу, а да га она не примети, почео је да прати ту непознату жену која је замакла у Косовску улицу.

Зауставила се код Кинотеке. Погнула се и читала програм. Он је већ почео да блесави. У мислима јој је заказао први сусрет. Знао је да ће вечито бити његова ако јој покаже своју ерудицију. Ето, интересује је Кинотека. Већ на другом састанку водиће је да гледа неки стари филм. Заводиће је причом о Глорији Свансон, Оливији де Хевиленд, Станлију и Олију, ненадмашном Бастеру Китону. Избећи ће Грету Гарбо, али ће јој причати како је гледао "Прохујало са вихором" у већем друштву, уз пиће и мезелуке, јер је филм подуже трајао, па је после испало – прохујало са ракијом.

Она је продужила Косовском, затим је скренула у Кондину улицу и спустила се до Радио Београда. Ту се, испред главног улаза, зауставила и на улици са неким мушкарцем разговарала. Марко је већ био у грозници. Срећом, носио је широк мантил, па пролазници нису могли да виде колико се тресе. Аха, мора да ради као спикер у Радио Београду, помислио је. Стао је на углу, код самопослуге, и сањарио како чује њен баршунасти глас на Другом програму Радио Београда. Док она води у поноћним часовима неку емисију из културе, он вози без циља улицама своју удобну "корсу" и  на радију слуша њен љубавни зов.

Из тог сањарења га прену њен ход. Пошла је ка Атељеу 212, у Светогорској улици, па је и ту зурила у програм за новембар. Дивио јој се са раздаљине од десетак метара и није могао да је се нагледа. Интересује је позориште. Па, толико тога има да јој прича у дугим зимским ноћима које долазе. Откриће јој тајну коју је недавно сазнао: зашто назив Атеље 212, а не Атеље 550? Како ће ликовати кад јој буде на лицу гледао одушевљење док јој буде причао о лукавој подвали режиму мудрог Михиза, који је предложио да се називу Атеље дода број 212, не по броју столица у "Борбиној" сали, него по броју апартмана у лондонском хотелу "Клериџс", где се 17. јула 1945. године родио принц Александар Карађорђевић, син краља Петра Другог.

Она се окрену и настави да хода, опет према Радио Београду. Спусти се Цетињском до Бајлонијеве пијаце и пође ка цркви Александра Невског. Да ли је ово згодан тренутак за препад, да ли сада да јој купи цвеће и пред њом падне на колена. Не, сачекаће још мало, не треба журити. Зауставила се код цркве. Да ли је то неко привиђење? Почеле су да га салећу визије о томе како због те жене све оставља. И своју супругу, децу, кућу... То ће бити онај други ретко срећан брак.

Она, та која му је већ попила мозак, а да јој још ни лице није видео, сем те силуете која грациозно и сигурно хода, продужила је Улицом цара Душана. Прошао је, пратећи је, поред руинираног и затвореног ресторана "Марш на Дрину". То га је вратило у прошлост, у време многих забрана. Кад та жена буде у његовом топлом загрљају, шапутаће јој тихим гласом да умањи величину свог херојства, како је он шездесетих година у тој кафани певао све забрањене песме, које је тадашња власт називала националистичким, великосрпским. Био је спреман и у затвор због тога да иде. Срећом, нису га хапсили, али може измислити да је бар једну ноћ провео у "Падињаку". Биће он њен херој. Кад се само сети шта све има да јој о себи прича, биће им мало и два живота.

Прошла је поред Турског купатила. Аха, ето сјајне идеје. Бар једном недељно закупљиваће купатило само за себе и њу, како би могли да се препусте чарима источњачког живота. Кроз испарења вреле воде она ће му изгледати као богиња, само његова и ничија више. Каква ће то наслада бити, Боже мој!

Тада је видео да скреће у Јеврејску, у улицу где је његова кућа. Убрзао је корак и сада јој се више примакао. Била је испред њега на раздаљини од пет метара. Чудно, зауставила се баш испред његове куће. Кренула је уз степенице. Па, он је срећник! Та заносна жена је самица. Вероватно тражи смештај. Неко јој је рекао да у његовој кући има довољно соба и да ће се наћи једна и за њу, лепотицу. Не, не, то је прст судбине. Бог му је ту жену послао на тањир.