Zoran Terzić

Selektor Zoran Terzić je hladan kao tuna stajao gotovo dve nedelje pored aut linije, dok su se srpske odbojkašice praćakale iznad i ispod mreže, hvatale lopte po tarafleksu kao da su na pesku Kopakabane, pokušavajući da tamo nađu naše davno zakopano i zaboravljeno odbojkaško blago. To smo, dakle, odneli u miraz svetskom ženskom šampionatu, zavežljaj nade i iluzije.

Novi Baster Kiton svetske ženske odbojke, trener bez značajnije rezultatske biografije – sa juniorskim timom Zvezde osvojio prvenstvo Beograda, Srbije i Jugoslavije, nekadašnji igrač "crveno-belih" – dospeo je u žižu javnosti, koja je prilično mamurna zbog ranih jutarnjih termina odigravanja utakmica, u početku mislila da je na našoj klupi plaćeni stručnjak sa Tibeta, ili propovednik nove vrste sportskog misticizma.

Unutrašnja ravnoteža prvog čoveka srpske odbojkaške klupe, presudno je uticala da uživamo u harmoniji pokreta i lepote, što je dugonogim lepoticama davalo dodatni šarm i milion novih čežnjivih pogleda. Nacija se preko noći zaljubila u nešto sasvim drugačije od predstave da su žene sportisti zapravo muškarače.

Čovek niotkuda, pričali su slabi poznavaoci ovog sporta o Terziću, iako je to kovanje medalje počelo 2002. godine. Tada je predsednik Odbojkaškog saveza Aleksandar Boričić, uprkos nešto većoj dioptriji, dobro video da je Terzić sposoban da jednu utopističku ideju o penjanju devojaka ka svetskom vrhu pretvori u realnost. Terzić se dugo opirao. Prosto su ga ugurali među žene, ali sad mu je tamo ako dobro vidim sa ove daljine jako lepo i mnogi bi da mu prave društvo.

U moru svakojakih odbojkaških kombinacija, selektor Terzić (40) igrao je igru sa svojim izabranicama, nesvojstvenu ovdašnjem životu u kojem bez buke, besa, pojačanog adrenalina, galame, užasne gestikulacije nema argumenata, niti uverenosti u ono što se govori ili dokazuje. Sve sa obaveznim lupanjem pesnicom o parket ili sto i pravljenjem teatra od običnog trenerskog posla. Terzić je trener koji se nikada ne ljuti i to ga dovodi u red unikatnih stručnjaka.

Zato asketska pojava profesora fizičkog vaspitanja rođenog u Beogradu 9. jula 1966. godine, na pozornici japanskog grada Nagoje predstavlja potpuno drugačiju sliku čoveka sa ovih prostora.

Pripremljen poput robota poslednje generacije, on je u Japanu raspakovao sa svojim devojkama veliki bagaž u koji je smestio četvorogodišnji mukotrpni rad na svakom odbojkaškom detalju.

Godinama su nas prebijale kao da smo mačke, izjavila je plavokosa Vesna Čitaković u kamere nacionalne televizije. Vala više neće!

Terzić se nije osvrtao ni tada, ne čini to ni sada kad odbojkaški hleb mesi u rumunskom prvoligašu socrealističkog imena Metal Galacija.

Zato ne pasuje pitanje "otkud sad ove" koje smo često slušali za vreme Svetskog šampionata u Japanu, dok su naše devojke sve uz osmeh i poklič Srbija pecale rivalke sa mrežom od mašte i imaginacije.

Skoncentrisan i grčevit kao da izlazi na trapez, Terzić je devojkama preneo ogromnu unutrašnju mirnoću, ali ih nije oslobodio  odgovornosti.

I ono što je za sportski život ili doživljaj najznačajnije nije ih sputavao da igru shvate kao polje mašte u kojem su se devojke tako lepo baškarile. U tome i jeste još jedna vrednost Terzićevog ostvarenja i nove trenerske filozofije. Iz duboke tame Terzić je odveo celokupni ženski sport ka novom sportskom dobu i izazovu. Sada ne mogu da prođem ulicom od razapetih lastiša između zgrada. Devojčice serviraju i kuvaju izgovarajući imena Ane Spasojević, Ivane Đerisilo, Jelene Nikolić...

"Gospodine Terziću, vi ste malokrvni i tako mirni", konstatovao je jedan visoki državni funkcioner na prijemu priređenom u čast osvajačica bronzane medalje. "Ne, ja sam temperamentan", kratko je odgovorio Terzić.