Зоран Терзић

Селектор Зоран Терзић је хладан као туна стајао готово две недеље поред аут линије, док су се српске одбојкашице праћакале изнад и испод мреже, хватале лопте по тарафлексу као да су на песку Копакабане, покушавајући да тамо нађу наше давно закопано и заборављено одбојкашко благо. То смо, дакле, однели у мираз светском женском шампионату, завежљај наде и илузије.

Нови Бастер Китон светске женске одбојке, тренер без значајније резултатске биографије – са јуниорским тимом Звезде освојио првенство Београда, Србије и Југославије, некадашњи играч "црвено-белих" – доспео је у жижу јавности, која је прилично мамурна због раних јутарњих термина одигравања утакмица, у почетку мислила да је на нашој клупи плаћени стручњак са Тибета, или проповедник нове врсте спортског мистицизма.

Унутрашња равнотежа првог човека српске одбојкашке клупе, пресудно је утицала да уживамо у хармонији покрета и лепоте, што је дугоногим лепотицама давало додатни шарм и милион нових чежњивих погледа. Нација се преко ноћи заљубила у нешто сасвим другачије од представе да су жене спортисти заправо мушкараче.

Човек ниоткуда, причали су слаби познаваоци овог спорта о Терзићу, иако је то ковање медаље почело 2002. године. Тада је председник Одбојкашког савеза Александар Боричић, упркос нешто већој диоптрији, добро видео да је Терзић способан да једну утопистичку идеју о пењању девојака ка светском врху претвори у реалност. Терзић се дуго опирао. Просто су га угурали међу жене, али сад му је тамо ако добро видим са ове даљине јако лепо и многи би да му праве друштво.

У мору свакојаких одбојкашких комбинација, селектор Терзић (40) играо је игру са својим изабраницама, несвојствену овдашњем животу у којем без буке, беса, појачаног адреналина, галаме, ужасне гестикулације нема аргумената, нити уверености у оно што се говори или доказује. Све са обавезним лупањем песницом о паркет или сто и прављењем театра од обичног тренерског посла. Терзић је тренер који се никада не љути и то га доводи у ред уникатних стручњака.

Зато аскетска појава професора физичког васпитања рођеног у Београду 9. јула 1966. године, на позорници јапанског града Нагоје представља потпуно другачију слику човека са ових простора.

Припремљен попут робота последње генерације, он је у Јапану распаковао са својим девојкама велики багаж у који је сместио четворогодишњи мукотрпни рад на сваком одбојкашком детаљу.

Годинама су нас пребијале као да смо мачке, изјавила је плавокоса Весна Читаковић у камере националне телевизије. Вала више неће!

Терзић се није освртао ни тада, не чини то ни сада кад одбојкашки хлеб меси у румунском прволигашу соцреалистичког имена Метал Галација.

Зато не пасује питање "откуд сад ове" које смо често слушали за време Светског шампионата у Јапану, док су наше девојке све уз осмех и поклич Србија пецале ривалке са мрежом од маште и имагинације.

Сконцентрисан и грчевит као да излази на трапез, Терзић је девојкама пренео огромну унутрашњу мирноћу, али их није ослободио  одговорности.

И оно што је за спортски живот или доживљај најзначајније није их спутавао да игру схвате као поље маште у којем су се девојке тако лепо башкариле. У томе и јесте још једна вредност Терзићевог остварења и нове тренерске филозофије. Из дубоке таме Терзић је одвео целокупни женски спорт ка новом спортском добу и изазову. Сада не могу да прођем улицом од разапетих ластиша између зграда. Девојчице сервирају и кувају изговарајући имена Ане Спасојевић, Иване Ђерисило, Јелене Николић...

"Господине Терзићу, ви сте малокрвни и тако мирни", констатовао je један високи државни функционер нa пријему приређеном у част освајачица бронзане медаље. "Не, ја сам темпераментан", кратко је одговорио Терзић.