Nostalgija za memlom na Senjaku

Sa lakoćom, bez dubljeg premišljanja, ona može da kaže: "Senjak je moj rodni kraj". Za Jelenu Bogavac, pozorišnu rediteljku, taj deo grada je i više od toga. Jedno od retkih mesta koje svedoči o preostalom stepenu građanske svesti.

Ikona urbanog Beograda, kako joj priznaju kolege, ili osoba koja ne da da se grad pretvori u njivu, prvo je živela u Senjačkoj ulici. Iz te poprečne žile kucavice, odmakla je ćošak dalje, u Ulicu Petra Mrkonjića.

Rediteljka mlađe generacije koja se ne libi da društvene pojave označi pravim imenom, koja nam u svojoj umetničkoj ispovesti skreće pažnju na dominaciju laži koja nagriza međuljudske odnose, odličan je poznavalac elitnog beogradskog brda.

Ostajući u istom diskursu, ona prvo ukazuje na Ulicu Vase Pelagića, najveću na Senjaku. Dopada joj se taj bulevar. Zato se dvoumila da li o njoj da govori.

Poziranje za egzibicioniste

Razlozi intimne prirode su presudili u korist Ulice Vasilija Gaćeše, kako se zvala tokom njenog odrastanja, ili sada Ljube Jovanovića.

– To je jedna strma senjačka ulica. Izbija iz srca Senjaka i prostire se do manastira Vavedenje kojim je obeležena moja nedeljna liturgija. Ako nisam u Topčiderskoj crkvi, biram manastir Vavedenje, tamo je divan hor. Na tom placu je i osnovna škola. Inače, na Senjaku postoji varijanta uličnog sedenja i komšijskog okupljanja, od koje se nikada ne odustaje. Parkovi nisu rezervisani samo za decu, jer se na Senjaku, naročito s proleća i jeseni, svi malo osećaju kao deca. U toj ulici je i Muzej Tome Roksandića, našeg čuvenog skulptora. Trenutno je zatvoren, prokišnjavao je, a sredstva za popravku nisu obezbeđena. Unutra se nalazi preko sto umetnikovih radova. Ne možemo da preskočimo i ambasade Kube, Čilea i Trgovinsko odeljenje Kine. Ono što može da bude poseban segment priče jeste Odsek za vajarstvo Likovne akademije. Dvorište u kome se nalaze Mikelanđelovi odlisci. Ako se zna da takvih ima samo sto primeraka u Evropi, jasna je njihova vrednost i umetnički značaj. Profesori i studenti su prijateljski nastrojeni. Ko ima vremena može boraviti u njihovim ateljeima. Ako je dovoljno egzibicionista može i pozirati mladim umetnicima. Pored Akademije je diplomatsko naselje koje jednim delom izlazi na ovu ulicu. U toku mog detinjstva ono nije bilo izgrađeno. Na tom mestu bila je ogromna poljana koja je zimi bila pod snegom, a na njoj se hvatala debela kora. Ledeni proplanak, na kome smo mi ležali, lajali na zvezde, piljili u nebo i činilo nam se da smo na krovu sveta. Za Senjak me vezuje dosta neke skoro prevaziđene romantike. Malo je smešno za nekog u mojim godinama da oseća nostalgiju za starom memlom Senjaka, ali to je istina. Imponuje mi što je on suštinom svoga bića ostao zakovan u nekom ranijem građanskom dobu. Mada, sociološki posmatrano, evidentan je ogroman obrt, gotovo trans koji je pretrpeo izmenom stanovništva. Mnoge stare kuće su srušene, a umesto njih sagrađene su one koje se podižu po mustri placa novog gazde – navodi rediteljka. Njenu pažnju u poslednje vreme zaokuplja literatura o istoriji Beograda. Ostala je iznenađena podacima do kojih je došla.

– Uvidela sam koliko je Evropa istinski vezana za ovo geografsko područje. Koliko se kulturnih uticaja, na razne načine, katkad bolnih, katkad svetlih, prelamalo na ovom raskršću. Ima jedan zaključak koji mi se nameće: Beograd je, danas, na pola puta. Ocrtavaju mu se konture drumskog, skoro kaubojskog svratišta, a sa druge strane grada sa tradicijom. Dopada mi se taj koncept "grada na vetru". Što možemo reći da je "seljana", a onda iznenada nađemo se na uglancanom podijumu za valcer visokog plemstva. Pun je kontrasta, opozitnih stvari koji ga u svesti ljudi čine posebnim – smatra umetnica.

Na talasima kapitalizma

Ona je mišljenja da mnogi gradovi u svetu prerastaju u industrijski rogobatne tvorevine. Srpsku prestonicu ne treba posmatrati izdvojeno iz procesa koji se ljuljaju na talasima kapitalizma.

– Ne treba lokalno gledati na Beograd. Istina, ponekad imam utisak da živimo na gradilištu. Moj otac je imao običaj i da kaže: "Čekam da nas obaveste otkad do kada grad danas neće raditi". Međutim, globalne tendencije u svetu su takve da se zahuktano kreću ka dehumanizaciji lica i prostora u kome se čovečanstvo nalazi. U tom pogledu Beograd nije nikakav izuzetak – uviđa rediteljka koja se ne ustručava da prizna da se manir estradnog kinđurenja razlio beogradskim ulicama. Ona ističe da jedan drugi utisak poražavajuće deluje na nju.

– Beograđani slabo znaju istoriju svoga grada. Bolje bi osećali svoju pripadnost, svoju važnost. Mogli bi uzdignute glave da koračaju ulicama svoga grada i osećaju svoju bitnost na karti Evrope, kada bi bilo drugačije – uverena je Bogavčeva. Iako je "najluđe krugove" obrtala na Slaviji oko peščanog sata, ima nešto što joj danas remeti ravnotežu tog prostora.