Носталгија за мемлом на Сењаку

Са лакоћом, без дубљег премишљања, она може да каже: "Сењак је мој родни крај". За Јелену Богавац, позоришну редитељку, тај део града је и више од тога. Једно од ретких места које сведочи о преосталом степену грађанске свести.

Икона урбаног Београда, како јој признају колеге, или особа која не да да се град претвори у њиву, прво је живела у Сењачкој улици. Из те попречне жиле куцавице, одмакла је ћошак даље, у Улицу Петра Мркоњића.

Редитељка млађе генерације која се не либи да друштвене појаве означи правим именом, која нам у својој уметничкој исповести скреће пажњу на доминацију лажи која нагриза међуљудске односе, одличан је познавалац елитног београдског брда.

Остајући у истом дискурсу, она прво указује на Улицу Васе Пелагића, највећу на Сењаку. Допада јој се тај булевар. Зато се двоумила да ли о њој да говори.

Позирање за егзибиционисте

Разлози интимне природе су пресудили у корист Улице Василија Гаћеше, како се звала током њеног одрастања, или сада Љубе Јовановића.

– То је једна стрма сењачка улица. Избија из срца Сењака и простире се до манастира Ваведење којим је обележена моја недељна литургија. Ако нисам у Топчидерској цркви, бирам манастир Ваведење, тамо је диван хор. На том плацу је и основна школа. Иначе, на Сењаку постоји варијанта уличног седења и комшијског окупљања, од које се никада не одустаје. Паркови нису резервисани само за децу, јер се на Сењаку, нарочито с пролећа и јесени, сви мало осећају као деца. У тој улици је и Музеј Томе Роксандића, нашег чувеног скулптора. Тренутно је затворен, прокишњавао је, а средства за поправку нису обезбеђена. Унутра се налази преко сто уметникових радова. Не можемо да прескочимо и амбасаде Кубе, Чилеа и Трговинско одељење Кине. Оно што може да буде посебан сегмент приче јесте Одсек за вајарство Ликовне академије. Двориште у коме се налазе Микеланђелови одлисци. Ако се зна да таквих има само сто примерака у Европи, јасна је њихова вредност и уметнички значај. Професори и студенти су пријатељски настројени. Ко има времена може боравити у њиховим атељеима. Ако је довољно егзибициониста може и позирати младим уметницима. Поред Академије је дипломатско насеље које једним делом излази на ову улицу. У току мог детињства оно није било изграђено. На том месту била је огромна пољана која је зими била под снегом, а на њој се хватала дебела кора. Ледени пропланак, на коме смо ми лежали, лајали на звезде, пиљили у небо и чинило нам се да смо на крову света. За Сењак ме везује доста неке скоро превазиђене романтике. Мало је смешно за неког у мојим годинама да осећа носталгију за старом мемлом Сењака, али то је истина. Импонује ми што је он суштином свога бића остао закован у неком ранијем грађанском добу. Мада, социолошки посматрано, евидентан је огроман обрт, готово транс који је претрпео изменом становништва. Многе старе куће су срушене, а уместо њих саграђене су оне које се подижу по мустри плаца новог газде – наводи редитељка. Њену пажњу у последње време заокупља литература о историји Београда. Остала је изненађена подацима до којих је дошла.

– Увидела сам колико је Европа истински везана за ово географско подручје. Колико се културних утицаја, на разне начине, каткад болних, каткад светлих, преламало на овом раскршћу. Има један закључак који ми се намеће: Београд је, данас, на пола пута. Оцртавају му се контуре друмског, скоро каубојског свратишта, а са друге стране града са традицијом. Допада ми се тај концепт "града на ветру". Што можемо рећи да је "сељана", а онда изненада нађемо се на угланцаном подијуму за валцер високог племства. Пун је контраста, опозитних ствари који га у свести људи чине посебним – сматра уметница.

На таласима капитализма

Она је мишљења да многи градови у свету прерастају у индустријски рогобатне творевине. Српску престоницу не треба посматрати издвојено из процеса који се љуљају на таласима капитализма.

– Не треба локално гледати на Београд. Истина, понекад имам утисак да живимо на градилишту. Мој отац је имао обичај и да каже: "Чекам да нас обавесте откад до када град данас неће радити". Међутим, глобалне тенденције у свету су такве да се захуктано крећу ка дехуманизацији лица и простора у коме се човечанство налази. У том погледу Београд није никакав изузетак – увиђа редитељка која се не устручава да призна да се манир естрадног кинђурења разлио београдским улицама. Она истиче да један други утисак поражавајуће делује на њу.

– Београђани слабо знају историју свога града. Боље би осећали своју припадност, своју важност. Могли би уздигнуте главе да корачају улицама свога града и осећају своју битност на карти Европе, када би било другачије – уверена је Богавчева. Иако је "најлуђе кругове" обртала на Славији око пешчаног сата, има нешто што јој данас ремети равнотежу тог простора.