Vanzemaljci ne napadaju u novembru

Budite spokojni, „mali zeleni” nas neće napasti u novembru! Neslanu šalu odmah su opovrgli iz „Programa potrage za vanzemaljcima” (SETI), na koji se prethodnih dana izvesni Džon Malej neumesno pozvao.

Tri ogromne svemirske letelice s planete Zeba, 320 kilometara u prečniku (maltene od Beograda do Vranja), uputile su se, navodno, ka Zemlji.

U doba interneta morate biti pripravni na svakojaka neugodna iznenađenja jer svako može sve i svašta da razglasi.

Ali to nije prvina da se neupućeni i neobavešteni zastrašuju, setite se samo pomame izazvane radio-dramom „Rat svetova”, napisane prema romanu Herberta Džodža Velsa, u Noći veštica 30. oktobra 1938. Orson Vels, koji je tada imao 23 leta, režirao je kao prenos iskrcavanja Marsovaca uživo.

Brojni slušaoci širom Amerike su navrat-nanos napustili svoje domove. Nije isključeno ni da je proteklih dana poneko, saznavši za predstojeći „svemirski boj”, brže-bolje pojurio u neko skrovito utočište.

Hoćemo li ikada sresti kosmičke došljake sa izbuljenim očima, kako ih najčešće crtači dočaravaju?

Kosmički samotnjaci

Naši preci su zurili u nebo iščekujući dolazak bogova, naši savremenici svakojakim teleskopima pregledaju bezbrojne zvezde i sazvežđa da uoče i najmanji nagoveštaj postojanja vanzemaljaca. „Braće po razumu”.

Sve dosadašnje pretrage i potrage, veoma skromne u poređenju s nepojamnim kosmičkim prostranstvom nisu navele ni na kakav trag. Odasvud zjapi zastrašujuća praznina, odasvud dopire obespokojavajući muk.

Da li smo mi ljudi kosmički samotnjaci?

Do sada nije pronađen dokaz za jedinstvenu pojavu, veličanstveno nazvanu život, ako izuzmemo pojedine viruse i bakterije pristigle u kometama ili meteoritima. Da bi živa tvar mogla ma gde da opstane, neophodno je da se ispune četiri osnovna uslova: 1. Izvor energije; 2. Vrsta atoma koja omogućuje nastanak složenih sklopova; 3. Tečni rastvarač u kojem se molekuli kreću i stupaju u međudejstvo i 4. Dovoljno vremena da se život začne i razvije.

Ovozemaljski se, kao što je poznato, zasniva na ugljeniku (druga pretpostavka) koji obezbeđuje građenje složenijih ustrojstava, čineći „karbonsku kičmu” svih, osim najjednostavnijih, molekula u živim organizmima. Otuda se s razlogom veruje da je sve započelo u zvezdama ili drugim telima sličnog sastava.

Drugom takmacu u načinu vezivanja atoma, silicijumu, pripisuju se kudikamo skromniji izgledi, a gotovo neznatni trećem – germanijumu.

Živimo na omanjoj planeti, čije gotovo tri četvrtine površine prekrivaju mora i okeani. Dakle, u vodenom svetu. Mora li tečnost za rastvaranje jedino da bude voda?

Tri jedinjenja ostaju u tečnom stanju u znatnom toplotnom rasponu – amonijak, etan i metil-alkohol. Ali najbitnija odlika vode jeste ta što većini mora i okeana ne preti zaleđivanje – ni odozgo, ni odozdo! Zašto? Zato što postaje ređa kada se temperatura spušta ka nuli, a na samoj nula se pretvara u led koji pluta na površini čuvajući toplotu tečnosti ispod sebe. Pitajte, uostalom, pecaroše u zimskim danima!

Susret za dve decenije

Zemlja se udobno ugnezdila na 150 miliona kilometara od Sunca, u tzv. „nastanjivom pojasu”, upijajući tek dvomilijarditi delić njegovog zračenja. Mars, Jupiterova pratilja Evropa (otprilike kao Mesec) i Saturnov pratilac Titan jedina su mesta u Sunčevoj porodici na kojima bi valjalo potražiti vanzemljski život.

Ni dan-danas nisu presahla potresna kazivanja u kojima pojedinci svedoče da su bili oteti u snu i odvedeni na najneobičnija odredišta. Poslužimo li se načelom „Okamove oštrice” (Vilijam od Okama), koje nalaže da je najjednostavnije obrazloženje i najverovatnije, zaključićemo da su to uobrazilje na razmeđi snevanja i budnosti.

Dobro, a šta je sa razumnim stvorenjima u našoj galaksiji? Zar sto milijardi zvezda, okruženo višestruko većim brojem planeta, nije do sada iznedrilo život?

Poželi li da stigne do najbliže zvezde jureći svetlosnom brzinom, čovek treba da putuje nekoliko godina, a do najudaljenijih krakova Mlečnog puta blizu hiljadu vekova! Zašto ne sačekamo da se nama neko javi?

Pre nekoliko decenija se italijanski nobelovac Enriko Fermi, ćaskajući za ručkom s kolegama, saglasio da se Zemlja kao „kolevka života” ni po čemu ne izdvaja i da bi u Mlečnom putu moralo da vrvi od živih stvorova. Ako je tako, gde su oni? Do dana današnjeg u naučnim krugovima to odjekuje kao „Fermijev paradoks”.

Kako je moguće da se nisu nijednom oglasili preko „međuzvezdanog telefona” (slanje elektromagnetskih poruka)?

Ali to nije obeshrabrilo tragače da lane najave „bliski susret” s vanzemaljcima, najduže za dve decenije.

Stanko Stojiljković