Ванземаљци не нападају у новембру

Будите спокојни, „мали зелени” нас неће напасти у новембру! Неслану шалу одмах су оповргли из „Програма потраге за ванземаљцима” (SETI), на који се претходних дана извесни Џон Малеј неумесно позвао.

Три огромне свемирске летелице с планете Зеба, 320 километара у пречнику (малтене од Београда до Врања), упутиле су се, наводно, ка Земљи.

У доба интернета морате бити приправни на свакојака неугодна изненађења јер свако може све и свашта да разгласи.

Али то није првина да се неупућени и необавештени застрашују, сетите се само помаме изазване радио-драмом „Рат светова”, написане према роману Херберта Џоџа Велса, у Ноћи вештица 30. октобра 1938. Орсон Велс, који је тада имао 23 лета, режирао је као пренос искрцавања Марсоваца уживо.

Бројни слушаоци широм Америке су наврат-нанос напустили своје домове. Није искључено ни да је протеклих дана понеко, сазнавши за предстојећи „свемирски бој”, брже-боље појурио у неко скровито уточиште.

Хоћемо ли икада срести космичке дошљаке са избуљеним очима, како их најчешће цртачи дочаравају?

Космички самотњаци

Наши преци су зурили у небо ишчекујући долазак богова, наши савременици свакојаким телескопима прегледају безбројне звезде и сазвежђа да уоче и најмањи наговештај постојања ванземаљаца. „Браће по разуму”.

Све досадашње претраге и потраге, веома скромне у поређењу с непојамним космичким пространством нису навеле ни на какав траг. Одасвуд зјапи застрашујућа празнина, одасвуд допире обеспокојавајући мук.

Да ли смо ми људи космички самотњаци?

До сада није пронађен доказ за јединствену појаву, величанствено названу живот, ако изузмемо поједине вирусе и бактерије пристигле у кометама или метеоритима. Да би жива твар могла ма где да опстане, неопходно је да се испуне четири основна услова: 1. Извор енергије; 2. Врста атома која омогућује настанак сложених склопова; 3. Течни растварач у којем се молекули крећу и ступају у међудејство и 4. Довољно времена да се живот зачне и развије.

Овоземаљски се, као што је познато, заснива на угљенику (друга претпоставка) који обезбеђује грађење сложенијих устројстава, чинећи „карбонску кичму” свих, осим најједноставнијих, молекула у живим организмима. Отуда се с разлогом верује да је све започело у звездама или другим телима сличног састава.

Другом такмацу у начину везивања атома, силицијуму, приписују се кудикамо скромнији изгледи, а готово незнатни трећем – германијуму.

Живимо на омањој планети, чије готово три четвртине површине прекривају мора и океани. Дакле, у воденом свету. Мора ли течност за растварање једино да буде вода?

Три једињења остају у течном стању у знатном топлотном распону – амонијак, етан и метил-алкохол. Али најбитнија одлика воде јесте та што већини мора и океана не прети залеђивање – ни одозго, ни одоздо! Зашто? Зато што постаје ређа када се температура спушта ка нули, а на самој нула се претвара у лед који плута на површини чувајући топлоту течности испод себе. Питајте, уосталом, пецароше у зимским данима!

Сусрет за две деценије

Земља се удобно угнездила на 150 милиона километара од Сунца, у тзв. „настањивом појасу”, упијајући тек двомилијардити делић његовог зрачења. Марс, Јупитерова пратиља Европа (отприлике као Месец) и Сатурнов пратилац Титан једина су места у Сунчевој породици на којима би ваљало потражити ванземљски живот.

Ни дан-данас нису пресахла потресна казивања у којима појединци сведоче да су били отети у сну и одведени на најнеобичнија одредишта. Послужимо ли се начелом „Окамове оштрице” (Вилијам од Окама), које налаже да је најједноставније образложење и највероватније, закључићемо да су то уобразиље на размеђи сневања и будности.

Добро, а шта је са разумним створењима у нашој галаксији? Зар сто милијарди звезда, окружено вишеструко већим бројем планета, није до сада изнедрило живот?

Пожели ли да стигне до најближе звезде јурећи светлосном брзином, човек треба да путује неколико година, а до најудаљенијих кракова Млечног пута близу хиљаду векова! Зашто не сачекамо да се нама неко јави?

Пре неколико деценија се италијански нобеловац Енрико Ферми, ћаскајући за ручком с колегама, сагласио да се Земља као „колевка живота” ни по чему не издваја и да би у Млечном путу морало да врви од живих створова. Ако је тако, где су они? До дана данашњег у научним круговима то одјекује као „Фермијев парадокс”.

Како је могуће да се нису ниједном огласили преко „међузвезданог телефона” (слање електромагнетских порука)?

Али то није обесхрабрило трагаче да лане најаве „блиски сусрет” с ванземаљцима, најдуже за две деценије.

Станко Стојиљковић