Zavođenje lažnim istinama

Istorijska priča o Beogradu tema je nove knjige „Kapija Balkana“ naše poznate književnice i akademika Svetlane Velmar Janković, koja se na osoben način prošlošću bavila i u svojim prethodnim delima „Dorćol”, „Lagum”, „Bezdno”, „Prozraci”, „Vostanije”... Na blizu šest stotina stranica glas pripovedača zauzima ulogu vodiča kroz vekove, pokazuje intuiciju i subjektivna gledišta, što čini priču, a dugogodišnja proučavanja naučnih izvora autorke daju pouzdani oslonac pripovesti. Knjigu su objavili „Stubovi kulture”.

Ako je društveno sećanje, kao i ono individualno, selektivno i podložno uticajima, šta je sve uticalo na nastanak ovog dela?

Mislim da ću se najviše približiti istini ako kažem da mene  pokreće potreba za svim oblicima traganja i traženja, baš kao i mog „vodiča kroz istoriju Beograda”. Pre mnogo godina, kad sam tek objavila svoju knjigu priča „Dorćol”, objašnjavala sam da je ta knjiga nastala posle zagledanja u plavu tablu sa imenom našeg slepog narodnog pevača, guslara Filipa Višnjića: odjednom sam se zagledala u tu tablu u ulici kojom sam svakodnevno prolazila i videla novim unutarnjim vidom da, u sebi, gotovo ništa ne znam o tom pesniku, lišenom očnog vida, koji tako ponorno ume da sagleda zbivanja i u ljudima, i u Srbiji. Tada se razgorela ta potreba za traženjem istorijskih saznanja, neophodnih za razumevanje tla na kojem postojim i postojimo. U takvoj istoj potrazi stigla sam i do „Kapije Balkana”, prilično prepadnuta naslućenom neizmernom tajnovitošću te kapiješto se postavila između Istoka Evrope i Zapada Azije: Beograd, moj grad, prizivao me je da mu se posvetim, koliko mogu i umem.

Zbog čega ste odlučili da opišete istorijska zbivanja od prvih naselja na obali Save i Dunava do Prvog svetskog rata?

To uzbudljivo kretanje kroz vreme o kojem nam po nešto kazuju nekropole na padinama davnog Dunava koji je ova ista, naša sadašnja reka, a nikako nije ista; to zamišljanje ljudi, čudesnih Kelta, koji su tokom tri veka pre no što je stigla naša, hrišćanska era, umeli da otkrivaju tajne dragocenih podzemnih ruda pošto su već ovladali i podvodnim silama Dunava; to praćenje Kelta u velikim bitkama koje su vodili sa svim neprijateljima od premoćnog Aleksandra Makedonskog do prvih opasnih ratnika velikog Rima; to predstavljanje keltskog plemena Skordisci, koji zidaju prvobitno naselje na ulivu Save u Dunav, što će postati Singidunum – sve je to ispunjavalo, danima, nedeljama i mesecima, moje opipavanje tog nekadašnjeg ljudskog trajanja. Priznajem da sam se jedva odvojila od rimskog Singidunuma, prelepog vojničkog naselja visoke civilizacije koji su, u petom veku posle Hrista, potpuno razorili Huni, i tada sam, u neverovatno živim slikama prvi put shvatila uništiteljsku moć varavara. Već iscrpljena od zamišljenog prisustvovanja, tokom mnogih vekova, silnim ratovima oko Beograda i na Balkanu, zaustavila sam se na granici koju je dubinski zaorao Prvi svetski rat.

Naš narod često u kratkom roku menja mišljenje o ličnosti ubijenog vladara. Za to su primeri knez Mihailo, kralj Aleksandar Karađorđević, pa Zoran Đinđić...

Zar od pamtiveka ne znamo da je svest svakog naroda lako zavesti lažnim istinama? To zavođenje i ta zavedenost s pravca verovatne istine, kakva god da je ona, obično se događa neshvatljivom brzinom: jedno se veruje, recimo, u narodu s proleća – a sasvim suprotno se misli već na jesen iste godine. Tako se zbilo s knezom Mihailom, koji je bio zapljusnut ogromnim valima narodnog oduševljenja i zahvalnosti u aprilu 1867. kada je, najzad, posle četiri stoleća, osvojio srpske gradove od turske vlasti, i to „bez kapi krvi”, kako je isticano, a koji je u jesen iste godine bio naglo okružen ledom neprihvatanja svog naroda, čim se osetila kneževa „kolebljivost” u odnosu na mogućnost ulaska u rat s Turcima, o kojem se decenijama sanjalo. Ta „kolebljivost” se, mnogo kasnije, videla kao kneževa sposobnost za realističku procenu vojničkih sposobnosti tadašnje Srbije, ali to će postati jasno tek mnogo posle nasilne kneževe smrti, zbog koje je njegov narod pao u očaj i u tugu. Srodan model narodnog, ako se tako može reći, ponašanja pokazao se i kada su ubijeni kralj Aleksandar Karađorđević, 1934, i, gotovo 70 godina kasnije, premijer Srbije Zoran Đinđić 2003. Obojica su nemilosrdno ruženi pre smrti izazvanih atentatima i bezmerno ožaljeni kad se smrt dogodila.

Znamo da su se neki ustanici, posle Prvog srpskog ustanka, ponašali kao dahije. Da li smo se suviše zatvorili u okvire sopstvene istoriografije te stoga ona izgleda tako „strašna”?

Ako se, makar površno i kratko, posvetimo upoređivanju istoriografije evropskih naroda, nije teško doći do utiska da istorijske nauke svedoče o tome da su se neki od tih naroda, pre svega oni mali, najčešće zavisni od velikih i jakih, dugotrajno i s mnogim žrtvama, borili za sadašnji položaj slobodnih država. Sve su te bitke, to se zna, bile surove i pobednici su, i te kako, umeli da prisvajaju odlike pobeđenih, pogotovo ako su ti pobeđeni predstavljali, svojevremeno, njihove moćne gospodare.

Time se može objasniti i priča o srpskim vojvodama iz Prvog srpskog ustanka koji su se brzo ugledali na one besne Turke – dahije, protiv kojih su poveli ustanak. Mišel de Montenj je najdublje pronikao u surovu i alavu prirodu čoveka koji je prinuđen da ratuje.

Kako danas tumačite simboliku ruke kneza Mihaila, na najpoznatijem spomeniku u Beogradu, koja okrenuta ka jugu znači potrebu oslobođenja južnih pokrajina?

Srpski vladari Milan i Aleksandar Obrenović, kao i Petar Karađorđević, koji su došli posle kneza Mihaila i sami su ubrzo prihvatili uverenje svoga prethodnika u upravljanju malom balkanskom državom, okruženom ne preterano prijateljski raspoloženim susedima, a bez mora, da je, za tu državu, jedini izlaz da se izbori za iskorak na more, na jugu Balkana. I danas neki državnici i političari misle da je ruka kneza Mihaila bila usmerena prema jedino mogućem državničkom rešenju srpskog pitanja.

Ponovljene greške velikih naroda osećaju oni mali. Igre moćnika našom malom državom traju...

S nevelikim iskustvom pisca koji se zavlači pod šator istoriografije, bojim se da se, na Balkanu, igraju slične igre politički velikih i moćnih kakve su započete i u 18. a, naročito, u 19. veku, i nastavile se sve do Prvog svetskog rata, pa i do dana današnjeg. Moćnima u Evropi pridružila se, posle Drugog rata, i Amerika, velika gospodarica nakon pada Berlinskog zida, ali igre su i sada prepoznatljive, mada se igraju u nešto izmenjenom ritmu i sa izrazima iz novog političkog rečnika. Moćni su još moćniji, a mali se vežbaju da budu kao žabe što podižu nogu podražavajući konja kad ga potkivaju. Čim je reč o ovoj temi, sklona sam da navodim stihove Vaska Pope iz njegovih „Igara”: „Ko se ne razbije u paramparčad / Ko ostane čitav i čitav ustane / Taj igra”.

Marina Vulićević

-----------------------------------------------------------

Dosadna školska predavanja

Vaš pripovedač kaže da su Srbi narod koji brzo zaboravlja. Zbog čega je zaborav tako jak?

Psiholozi nas, još od 19. veka, uče da je zaborav oblik čovekove odbrane od nevolja kojima nas život zasipa, što je svakako tačno.

Ali onaj oblik zaboravljanja, koji se prilično razvio u našem nacionu – namerno upotrebljavam reč koju je, u novije doba, uneo u književnost Crnjanski, možda bi se mogla oceniti kao preterana. Dokaza o tom procesu samozaborava ima dovoljno, ali uzroke je teško otkriti, izgleda. Nema sumnje da nedovoljno poznajemo svoju istoriju, koja se u školama uglavnom izučava kao suva, dosadna, potpuno nezanimljiva nauka koja bi mogla da bude, da je drugačije ispisana, uzbudljiva i više nego privlačna istorijska pripovest. Koliko sam upućena Rusi, na primer, Bugari, ili Francuzi umeju da svoju istoriografiju predstave mladim naraštajima u modernim oblicima svakovrsnog kazivanja, što mi, bojim se, ne umemo.