Julsko pominjanje

Želi li to svet opet da nas vrati u status dežurnih krivaca!? I to dok mi svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo. Đoković dominira u svetskom tenisu, vaterpolistima kao da je bila neprijatna sopstvena supremacija, pa su sve učinili da izgube od Mađara u polufinalu Svetskog prvenstva, ali im nije uspelo. Izvezli smo u Hag Hadžića, najvažnijeg sporednog optuženika. Neposredan, ali na civilizovan način, Tadić polako postaje lider Balkana, o čemu je Milošević sanjao, ali na necivilizovan način... I šta biva? Svet počinje da nam iznalazi kojekakve mane.

Vezuju nas za onog ludog Norvežanina, koji je zarad neke ideje poubijao sopstvene građane. Mi jesmo lud narod, ali na drugi, samosvojstven način. Doduše, i neki naši politički lideri su zbog ideje žrtvovali sopstveni narod, ali to je druga i duga priča.

Ispada, zatim, da se Emi Vajnhaus ubila posle Beograda. Valjda kad je videla Srbe, onakve kakve je opisala ona američka neobrazovana i priglupa voditeljka Čelsi.

I Hrvati su se pridružili tom nalaženju mana. Izvukli su iz ustaškog šinjela podatak da su branitelji opravdano srušili spomenik antifašističkom ustanku u Srbu (kakvog li imena), jer su navodno tamo nekakvi četnici pobili nekakve Hrvate.

I Tačijevi Albanci krive Srbe što su sami, mislim Albanci bez Amerikanaca, krenuli bornim kolima na sever Kosova.

No, to sve ne umanjuje naš vidljivi progres. Ne mogu nam drugi ništa. Da, ali možemo sami sebi. Reformisano pravosuđe je onom elektro-Uskokoviću skinulo robiju sa devet godina na tri. A bio je omiljeni komšija svim Vračarcima, toliko je imao stanova. Pa i kad bi ga osudili na kućni zatvor, razbijali bi glavu u kojem stanu da boravi. I da li bi dobio električnu nanogvicu? Muke su to, kao i muke onog sudskog pozivara da pronađe Cecu u onolikoj kućerini. Morao je da baca pirinač za sobom, kako bi se vratio na posao.

Ali, nestaće i ti problemi na našem ispravnom putu, kao što su i u julu nestajali i šahtovi, oluci, kablovi...