Majka na minimalcu

I ovoga jutra ustala je u četiri sata. Živi u maloj porodičnoj kući, tridesetak kilometara od Beograda, sa suprugom i dva sina, tinejdžera. Prevalila je pedesetu i nikada nije videla more. Ni ona, ni njen muž. – Da sam se provodila i kupala, sada bih bila na ulici – kaže žena koja čisti jednu veliku firmu u centru grada. Javila se na oglas agencije koja obezbeđuje uslužnu radnu snagu. Ovog meseca je primila oko 19.000 dinara. Ima sreću, primljena je u pedesetoj za stalno, pa ne mora da drhti na svaka tri meseca, kada većina čistačica obnavlja ugovor. Njoj minimalac, a kompaniji za koju radi – ekstraprofit.

Na poslu u centru grada je tačno u šest. Sa desetinama žena slične sudbine, čisti kancelarije. Završava u dva. Ali tu nije kraj. Odlazi potom u jedan privatni stan, glanca parket i pegla. Za 400 dinara na sat. U predgrađe će stići negde posle 22 časa. Strovaliće se u krevet, jer od zore počinje novi dan. Žene poput nje, čistačice iz predgrađa, same plaćaju prevoz, jer poslodavac finansira samo prvu zonu. Ali ova žena, koja iz razumljivih razloga ne želi da otkrije svoje ime i firmu za koju radi, odavno je navikla na robovlasnički odnos.

Nema ni topli obrok. Hranu nosiod kuće. Kada bi je kupovalau gradu, tek joj onda ništa ne bi ostalo.

– Sa 19.000 dinara izdržimo 10 dana. Muž ima sličnu platu i gotovo ga na isti način maltretiraju, kao mene. Živimo sa dva minimalca i školujemo dva sina – tužna je ispovest čistačice čija je mesečna plata oko 180 evra.

I zbog većih plata u nekim zemljama su izbile revolucije. Ženi sa kojom razgovaram na pamet ne pada nikakva pobuna.

–Šta da kažem šefu? Svesno sam ušla u ovu priču. Otpustili su me iz društvene firme. Više i ne računam koliko su mi plata ostali dužni. Jedno vreme smo gladovali. Bilo bi još gore da sam na ulici. Struju platim 5.000 dinara, za vodu dam 1.000, plaćamo mobilne telefone. Šta ti preostaje? Ostaje jedva samo za hleb i mleko.

Da nemamo kuću, bili bismo na ulici – nastavlja svoju ispovest čistačica bez ikakvih prava, majka na minimalcu.

– Ne pamtim kada smo muž i ja kupiligarderobu. Nosim stare stvari od sinova. Muž isto. Hvala Bogu da su deca porasla, pa možemo danosimo njihove stare stvari.

 (/slika2)Na posao je ovoga jutra u plastičnoj kutiji ponelaviršle. Na poslu kuva svoju kafu i čaj. Već trideset godina nije izašla u kafanu sa mužem na ručak. Ni u kafić na piće.

– Da dajem 200 dinara za kafu? Stvarno nemam te pare.

Najviše je pogađa to što njena deca ne mogu da izlazeu kafiće ili noćne klubove.Prekjuče je došlo društvo kod njenog starijeg sina. Kupili su dva litra koka-kole i grickalice.

–Ni ostala decane izlaze. Ja zapravo ne poznajem decu koja noću izlaze i troše novac. Nemaju odakle. Ne može dete da izađe uveče a da u džepu nema bar 1.000 dinara. Gde da nađemo tolike pare.

Njen muž takođe radi po ugovoru za agenciju koju je jedna velika finansijska institucija angažovala za poslove obezbeđenja. On na ulazu propušta ljude koji imaju novac. Danas je na posao poneo papriku i paradajz. U portirnici ima rešo i za kasni ručak, pri kraju radnog dana, sebi će prirediti pravu gozbu. Napraviće sataraš.

– Nemamobaštu, sve kupujemosapijace. I kome da se žalimo?Kad se narod pobuni, kažu mu: „Jel’ti nevalja?Idi gde ima bolje.” Kad vidim da ima bogatog sveta, razmišljam: „Odakle tim ljudima tolike pare. Kako da i mi dođemo do toga?” – uzalud se pita ova žena.

Aleksandar Apostolovski