Nijednu psovku nisam napisala u afektu

Imam veliki intimni problem. Nikad mi niko nije objasnio zašto je psovka upotreba reči koje označavaju polne organe i radnje ili spoj tih istih reči sa bogom, svecima, majkom, ređe ocem, kaže hrvatska književnica Vedrana Rudan koja je britkim perom i eksplicitnim jezikom dobila pohvale publike na celom Balkanu, ali i osudu kritike koja joj zamera ogroman broj psovki.

Autorka knjiga „Uho, grlo, nož”, „Ljubav na poslednji pogled”, „Crnci u Firenci”, „Kad je žena kurva, kad je muškarac peder”, „Strah od pletenja” i „Dabogda te majka rodila” koristi podjednako sočne vulgarizme kako u literaturi tako i u javnim nastupima. Nije se libila da opsuje bilo koga ili bilo šta bez obzira na to da li gostuje u emisiji „Nedeljom u dva” na HRT-u ili piše kolumnu za „Nacional”, odakle je nedavno dobila otkaz zbog pogrda upućenih na račun pape i njegove posete Hrvatskoj.

Kritičari su je sasekli nebrojano puta upravo zbog česte upotrebe psovki i vulgarizama kojima ne vide mesto u književnosti ili javnom govoru. Sa druge strane, upravo je zbog toga što nema dlake na jeziku i što govori ono što drugi samo misle redovno čita i prati armija vatrenih obožavalaca. Oni ističu da Vedrana Rudan ne psuje zato što ne zna kako da se drugačije izrazi, već da to čini kako bi šokirala malograđane.

– „Psovka” je po „Aniću”, a to je Rečnik hrvatskog jezika, gnevno upućivanje „nepristojnih reči” nekome koga želiteizvrgnuti ruglu. Kako će za mene nazivi polnih organa uvek i doveka biti samo oznake za polne organe, ja u privatnom životu „ne psujem” jer mislim da ti izrazi moje istinske neprijatelje ne mogu izvrgnuti ruglu ni izraziti moj bes.

Znači, privatno uopšte ne psujete?

Psujem na sasvim drugačiji način, mnogo opakiji i uvredljiviji. Zato u privatnom životu ispada da sam fina gospođa, ali oni koje ne volim znaju da to nisam. Da budem sasvim jasna, u privatnom životu psujem onako kako to rade gospođe koje u sebi imaju ubojitu količinu mržnje, cinizma, zloće i finoće.

Da li je upotreba psovki u Vašim knjigama i javnim nastupima uvek osmišljena?

Svaki moj javni nastup je osmišljen i dobro pripremljen, nijedna knjiga nije napisana u afektu. Jedna sam od najkontrolisanijih osoba koje ne poznajete.

Koji efekat želite da izazovete?

Svojim nastupima, tekstovima, knjigama želim samo jedno: da ljudima prodam svoje ideje i stavove. Ako će to do njih doći brže, a pokazalo se da hoće, tako što moji junaci često i strastveno psuju, kud ćeš veće sreće.

Kada je to svrsishodno, a kada ne?

Ono što vi nazivate „psovkom” je svrsishodno ako želite da ponizite nekoga za koga ste sigurni da je slabiji od vas, a ne želite da se s njim upustite u pravi okršaj. U borbi za ideju ili neku korist mnogo je svrsishodniji pištolj, nož, zolja, bespilotna letelica, bombe sa osiromašenim uranijumom...

Psovke su izraz nemoći. Psuju oni koji problem ne mogu rešiti pa im je trpanje Majke božje u polni odnos sa nekim po njihovom izboru jedini način da se malo opuste.

Šta kažete na kritiku da takvi izrazi osiromašuju jezik?

Moćni ljudi poput vlasnika stranih banaka koje kradu u Hrvatskoj i Srbiji sigurno retko psuju, zašto bi kad u životu nemaju problema. Ne psuju ni oni na čelu multinacionalnih kompanija. Čitav svet imaju u svojim šapama. Nekad se u Hrvatskoj govorilo da puše i psuju samo Srbi i lučki radnici. Danas kada u Hrvatskoj nema ni Srba ni lučkih radnika psuju samo Hrvati koji imaju kredite svih vrsta i deca u vrtiću koja jedino tako mogu na sebe da skrenu pažnju tete koja ih čuva. Ne znam da li znate da u našim vrtićima jedna teta brine o tridesetoro dečice. Prvo od njih koje je pošalje u p... materinu dobiće jogurt.

J. Stevanović