Biti ili ne biti dete

Nije reč o hamletovskoj dilemi. Ponovo se zahuktava rasprava na javnoj sceni o tome da li telesno kažnjavanje dece od strane roditelja (pošto je zabranjeno u školi, zavodskim ustanovama), treba zakonom zabraniti i sledstveno tome, roditelje kažnjavati, ili je to jedna od nužnih disciplinskih mera, koje se roditelji u Srbiji ne žele odreći? Neki misle da nikako ne treba lišiti roditelje ovog vida ispoljavanja moći nad detetom, te da je zakonska zabrana loš put, jer 70 odsto građana Srbije batinom rešava neke od problema sa decom; stoga zakonopisci treba da slede taj duh naroda jer se zakon ni tako neće sprovoditi kad velika većina upražnjava batine.

Ima nas koji smatramo da je upravo zakonska zabrana kažnjavanja dece udarcem (rukom, kaišem, prutom, varjačom i sličnim rekvizitima), po nekom delu tela, pravi put da se ružna praksa progna iz porodičnih odnosa dece i roditelja (i uopšte iz porodičnih, bračnih, vanbračnih, partnerskih odnosa...). Čak u dva zakonska projekta, eksperti su predvideli izričitu odredbu da je telesno kažnjavanje dece zabranjeno. Jedno je prednacrt Građanskog zakonika, koji u delu o porodičnim odnosima, u članu 87, utvrđuje zabranu fizičkog kažnjavanja deteta od strane roditelja, ali i obavezu da dete štite od takvih postupaka drugih lica.

Kako je saopšteno, svi autori ovog prednacrta su pravnici. Drugi je prednacrt zakona o pravima deteta, kojeg je pripremila ekspertska grupa zaštitnika građana. U njoj su, pored pravnika, i psiholog, socijalni radnik, lekar, a skoro svi su profesori na različitim fakultetima i istinski borci za prava deteta, što im je, nadam se, kvalitet. Ova odabrana grupa stručnjaka prihvatila se ozbiljnog posla da izradi sveobuhvatni zakon o pravima deteta, što je nedosanjani san mnogih profesionalaca koji rade sa decom i za decu. Na stranu to što je, 2008. godine, potrebu takvog zakona Vladi Srbije preporučio Komitet UN za prava deteta, kada je razmatrao inicijalni izveštaj Srbije o sprovođenju Konvencije o pravima deteta u našoj zemlji. Do istog predloga došao je i Tomas Hamarberg, komesar za ljudska prava Saveta Evrope u svom nezavisnom Izveštaju o stanju ljudskih prava u Srbiji. Treba mu verovati, jer su prava deteta njegova uža specijalnost.

Zaštitnik građana je, koristeći svoja zakonska ovlašćenja u oblasti unapređivanja ljudskih prava, postao nosilac izrade Zakona o pravima deteta. Kad je već reč o sveobuhvatnom zakonu, a u 2011. godini smo (20 godina pošto je, zahvaljujući Konvenciji o pravima deteta, dete postalo subjekt prava i time promenjen vekovni podređeni položaj deteta kao objekta roditeljske brige i vlasti), najlogičnije je bilo da taj novi subjekt prava bude zaštićen od fizičkog (telesnog) kažnjavanja. A, zašto to mora baš zakonom da se uredi? Dovoljno je delovati edukativno, putem kampanja u javnosti, kažu zagovornici povremenog batinjanja dece. Odgovor je veoma jednostavan – ako zabrane nema u zakonu, znači da je batinjanje dece od strane roditelja dozvoljeno činiti.

Kampanje i edukacije su neophodne i mogu dati fantastične pozitivne rezultate. Kao, na primer, u Švedskoj (zemlji koja je prva usvojila Zakon o zabrani batinjanja dece u porodici, 1979. godine), gde je posle samo tri godine primene zakona 90 odsto roditelja znalo da je to zabranjeno i gde danassamo jedno od 10 dece biva žrtva telesnog kažnjavanja. I posao zaštite dece ne smatraju završenim; vode kampanje i dalje kako bi mogućnost incidenata ove vrste sveli na minimum.

Mnoge zemlje su tu zabranu ozvaničile donošenjem presuda svojih vrhovnih sudova (na primer Italija), a svim članicama Saveta Evrope, dakle celoj Evropi, „stoji nad glavom” prva presuda Evropskog suda za ljudska prava iz 1998. godine, „A protiv V. Britanije”, inače, doneta jednoglasno.

Mislim da će se sa mnom saglasiti i oni koji se javno suprotstavljaju potrebi da Srbija postane 31 zemlja u svetu u kojoj je zakonom zabranjeno da roditelji tuku decu jer u svojim stručnim, pa i popularnim udžbenicima biranim rečima, uz sve moguće ograde i izuzetke govore o upotrebi fizičkog kažnjavanje sopstvene dece. Pogotovo kada je knjiga namenjena čitaocima van Srbije. Međutim, reći roditelju u Srbiji da više neće imati moć i vlast nad sopstvenim detetom, da će izgubiti pravo koje ima na domaćem terenu, u svoja četiri zida, nije preterano popularno.

*zamenica zaštitnika građana