Nije kasno

Nekima se čini da je pisanje o privatizaciji u Srbiji posle deset godina od njenog početka „zadocnela pamet”, jer ono što je upropašćeno i pokradeno ne može da se vrati. Prema istraživanju sociologa Srećka Mihajlovića, 44 odsto građana misli da je privatizacija „čista pljačka”, 27 odsto da je „nužna, ali da se sprovodi na pogrešan način”, 26 odsto ne zna da je oceni, ovakvu kakva je podržava tek tri odsto građana.

Zbog toga ima i onih koji veruju da svođenje računa dosadašnje prodaje društvenog i državnog kapitala nije uzaludan posao.

Mahanjem podatkom da su neke privatizovane kompanije sada najveći izvoznici, ne može sakriti činjenica da su učinci privatizacije i ekonomske politike u protekloj deceniji katastrofalni. Sadašnji nivo industrijskog razvoja Srbije jedva je premašio 42 odsto dostignutog iz 1990. godine, po vrednosti izvoza po stanovniku smo na začelju zemalja u regionu, a ukupan dug u devizama se približio crvenoj liniji.

Dakle, država mora da preuzme i oživljava ono što su privatnici, mimo očekivanja, unazadili i upropastili. Nadležni tvrde da se tako nešto već čini, mada je teško oteti se utisku da se mnogo oklevalo. Pogotovu tamo gde ima sirovina, ljudi i znanja, a svetsko tržište vapi za robom koja može da se proizvede i dobro naplati.

Vraćanje privatizaciji ima smisla i zarad namirivanja nekih računa. Nijedna ozbiljna demokratska država ne sme dozvoliti da ostanu nekažnjeni počinioci krivičnih dela u privatizaciji. A bilo je svega: nesavesnog poslovanja, prouzrokovanja stečaja, zloupotreba položaja i ovlašćenja u privrednom poslovanju, zaključenja štetnog ugovora, nedopuštene trgovine, utaje poreza i doprinosa i drugih davanja, prevara, pronevera, falsifikovanja službenih dokumenata, nesavesnog rada u službi, primanja i davanja mita, izbegavanja carinskog nadzora i slično.

Ali, ni to nije sve jer u Srbiji nije sve privatizovano. U stopostotnom državnom vlasništvu je još oko 700 javnih preduzeća. Većina ih je komunalnih, u vlasništvu opština i gradova, ali je među njima i onih od strateškog značaja. Ne treba smetnuti s uma da je završetak privatizacije u takozvanom realnom sektoru, ali i privatizacija javnih preduzeća, jedan od uslova da Srbija postane članica Evropske unije.

Besparica sve više pritiska državu. Razlika između prihodne i rashodne strane budžeta teško se drži pod kontrolom, a mora se smanjivati. Međutim, preka potreba za svežim novcem nikako ne sme biti razlog i opravdanje da se preostalo javno bogatstvo i javne službe prepuštaju bilo kome i po bilo koju cenu.