Tviter revolucija

Možda će u godinama koje dolaze zadivljujući talas promena koji se valja Bliskim istokom biti upamćen kao „Velika Fejsbuk revolucija 2011”, vreme u kome su društvene mreže sazrele kao sila pravde i socijalnih promena.

Posledice bi lako mogle da nadmaše i region i „Fejsbuk” sa svojih 600 miliona članova.

Arapsko proleće je dosadašnji vrh po uticaju koji su društvene mreže imale na politička i socijalna zbivanja. Arapski sajber aktivisti i blogeri-revolucionari veoma su doprineli da strah promeni adresu i da se s arapske ulice iseli u vladarske palate. Pomogli su rušenju režima u Tunisu i Egiptu, i poprilično zagorčavaju život regionalnim despotima koji nastavljaju da se silom suprotstavljaju sopstvenim narodima.

Moć naroda dobila je efikasno oruđe. Porota ljudi koji propituju sopstvene lidere postala je glasna, javna i masovna. Teško zaustavljiva, još teže cenzurisana. Fenomen nije verski, ni ideološki. Jednostavno je humanistički.

Tražila se sloboda i demokratija, ali pre toga se – umnogome zahvaljujući društvenim mrežama – čuo povik „Želim samo normalan život”.

„Fejsbuk” i „Tviter” pružaju osećanje „normalnog života”. Omogućavaju atomizovanom ili potisnutom svetu da se organizuje, okupi, da raskrsti sa strahom kao nikada dotle.

Jedan od pet stanovnika arapskog sveta živi ispod međunarodno priznate granice siromaštva od dva dolara dnevno, a siromaštvo i glad opstaju u arapskom regionu uprkos njegovom značajnom bogatstvu. Nepravedni politički, ekonomski i socijalni sistemi gurnuli su 330 miliona Arapa, od kojih je dve trećine mlađe od 25 godina, u beznađe koje je kad-tad moralo da eksplodira.

Internet se pokazao kao snažno oruđe zahteva Arapskog proleća za promenama.

Virtuelne zajednice počele su i pre „Fejsbuka” da postaju važne barem koliko i geografske. Internet je otvorio mogućnost da se „umreženi” učlane u zajednice koje su realne koliko i fizičke u kojima živimo. Onlajn informacije povezuju ljude, inspirišu ih, daju im hrabrost.

Puls sajber prostora omogućio je da se lako šire ideje, poruke, iskustva, nadanja. Onlajn poruke objašnjavale su važnost demonstracija kao prilike za izražavanje političkog protesta. Informisale ko će od političkih snaga biti prisutan, podsećale na sve akutne boljke društva, davale telefone aktivista kako bi se protesti koordinisali.

Ima ih koji su Arapsko proleće nazvali „Fejsbuk” ili „Tviter” revolucijom, pripisujući društvenim mrežama moguće prenaglašenu važnost u pokretanju masa. Naravno da su se stvari rešavale na trgovima i da bi se revolucija dogodila i bez društvenih mreža. Milioni su i bez pristupa Internetu blokirali centre Tunisa, Kaira, Maname, Bengazija, Sane, Damaska…

No, to ne znači da „Tviter”, „Fejsbuk”, „Jutjub”, mobilna telefonija i satelitska televizija nisu odigrali više nego važnu ulogu u rasprostiranju poruka nezadovoljnog mladog sveta.

Pomogli su da se procesi ubrzaju. Da se demonstrantima udahne dodatna energija. Da poruke brzo stignu do onih kojima su upućene. Da se miliona korisnika Interneta brzo povežu. Učinak je tim važniju jer se proboj novog fenomena odigravao po zemljama čiji se autokratski režimi nisu libili da prvih dana pobune odmah blokiraju Internet veze i mobilnu telefoniju, a kasnije su uzvraćali propagandnim kontra-sajtovima.

Elektronska prezentacija nezadovoljstva mladih ima međutim i svoje naličje. Režimi ne sede skrštenih ruku. Pošto se pokazalo da ni jedna vlast ne sme sebi da dopusti zatvaranje Interneta na duži rok, smišljen je kontra udar. „Sirijska elektronska armija” blokira vebsajtove opozicije i upada na „Fejsbuk” stranice disidenata. Kada je američki ambasador u julu posetio grad Hamu, vlasti su upale na „Fejsbuk” stranu ambasade i postavile provladine slogane.

Savremene komunikaciona tehnologija postala je više nego uvaženi partner političkih proces još od vremena predizborne kampanje Baraka Obame.

Inaugirisala se tokom demonstracija u Iranu 2009. Političari, diplomate i biznismeni masovno su se uključivali u sajber prostor, ali on nikada nije bio ekskluzivna oaza moćnih i bogatih.

Demokratski u svojoj biti – valjda zato i hoće da ga regulišu – približio se običnim ljudima brzinom kojom se širila mobilna telefonija a Internet krenuo u osvajanje i siromašnih teritorija.

Arapsko proleće uveliko je poodmaklo, a sajber revolucionari ne odustaju od mobilizacije ljudi po Siriji ili Libiji. U Tunisu ili Egiptu prihvatili su nov zadatak: da u vremenima kada medije još uveliko kontrolišu ljudi starih režima informišu – kako im neko ne bi ukrao revoluciju.

Društvene mreže su pomogle, ali egipatski blogeri su šest meseci od početka revolucije priznali da je za obaranje diktatora neophodno mnogo više od „Fejsbuk” stranice na Internetu.

„Internet je imao ključnu ulogu ali nije bio jedino oruđe. Revolucija zaista pripada narodu”, kaže veteran egipatskih blogera Vael Abas.