Твитер револуција

Можда ће у годинама које долазе задивљујући талас промена који се ваља Блиским истоком бити упамћен као „Велика Фејсбук револуција 2011”, време у коме су друштвене мреже сазреле као сила правде и социјалних промена.

Последице би лако могле да надмаше и регион и „Фејсбук” са својих 600 милиона чланова.

Арапско пролеће је досадашњи врх по утицају који су друштвене мреже имале на политичка и социјална збивања. Арапски сајбер активисти и блогери-револуционари веома су допринели да страх промени адресу и да се с арапске улице исели у владарске палате. Помогли су рушењу режима у Тунису и Египту, и поприлично загорчавају живот регионалним деспотима који настављају да се силом супротстављају сопственим народима.

Моћ народа добила је ефикасно оруђе. Порота људи који пропитују сопствене лидере постала је гласна, јавна и масовна. Тешко заустављива, још теже цензурисана. Феномен није верски, ни идеолошки. Једноставно је хуманистички.

Тражила се слобода и демократија, али пре тога се – умногоме захваљујући друштвеним мрежама – чуо повик „Желим само нормалан живот”.

„Фејсбук” и „Твитер” пружају осећање „нормалног живота”. Омогућавају атомизованом или потиснутом свету да се организује, окупи, да раскрсти са страхом као никада дотле.

Један од пет становника арапског света живи испод међународно признате границе сиромаштва од два долара дневно, а сиромаштво и глад опстају у арапском региону упркос његовом значајном богатству. Неправедни политички, економски и социјални системи гурнули су 330 милиона Арапа, од којих је две трећине млађе од 25 година, у безнађе које је кад-тад морало да експлодира.

Интернет се показао као снажно оруђе захтева Арапског пролећа за променама.

Виртуелне заједнице почеле су и пре „Фејсбука” да постају важне барем колико и географске. Интернет је отворио могућност да се „умрежени” учлане у заједнице које су реалне колико и физичке у којима живимо. Онлајн информације повезују људе, инспиришу их, дају им храброст.

Пулс сајбер простора омогућио је да се лако шире идеје, поруке, искуства, надања. Онлајн поруке објашњавале су важност демонстрација као прилике за изражавање политичког протеста. Информисале ко ће од политичких снага бити присутан, подсећале на све акутне бољке друштва, давале телефоне активиста како би се протести координисали.

Има их који су Арапско пролеће назвали „Фејсбук” или „Твитер” револуцијом, приписујући друштвеним мрежама могуће пренаглашену важност у покретању маса. Наравно да су се ствари решавале на трговима и да би се револуција догодила и без друштвених мрежа. Милиони су и без приступа Интернету блокирали центре Туниса, Каира, Манаме, Бенгазија, Сане, Дамаска…

Но, то не значи да „Твитер”, „Фејсбук”, „Јутјуб”, мобилна телефонија и сателитска телевизија нису одиграли више него важну улогу у распростирању порука незадовољног младог света.

Помогли су да се процеси убрзају. Да се демонстрантима удахне додатна енергија. Да поруке брзо стигну до оних којима су упућене. Да се милиона корисника Интернета брзо повежу. Учинак је тим важнију јер се пробој новог феномена одигравао по земљама чији се аутократски режими нису либили да првих дана побуне одмах блокирају Интернет везе и мобилну телефонију, а касније су узвраћали пропагандним контра-сајтовима.

Електронска презентација незадовољства младих има међутим и своје наличје. Режими не седе скрштених руку. Пошто се показало да ни једна власт не сме себи да допусти затварање Интернета на дужи рок, смишљен је контра удар. „Сиријска електронска армија” блокира вебсајтове опозиције и упада на „Фејсбук” странице дисидената. Када је амерички амбасадор у јулу посетио град Хаму, власти су упале на „Фејсбук” страну амбасаде и поставиле провладине слогане.

Савремене комуникациона технологија постала је више него уважени партнер политичких процес још од времена предизборне кампање Барака Обаме.

Инаугирисала се током демонстрација у Ирану 2009. Политичари, дипломате и бизнисмени масовно су се укључивали у сајбер простор, али он никада није био ексклузивна оаза моћних и богатих.

Демократски у својој бити – ваљда зато и хоће да га регулишу – приближио се обичним људима брзином којом се ширила мобилна телефонија а Интернет кренуо у освајање и сиромашних територија.

Арапско пролеће увелико је поодмакло, а сајбер револуционари не одустају од мобилизације људи по Сирији или Либији. У Тунису или Египту прихватили су нов задатак: да у временима када медије још увелико контролишу људи старих режима информишу – како им неко не би украо револуцију.

Друштвене мреже су помогле, али египатски блогери су шест месеци од почетка револуције признали да је за обарање диктатора неопходно много више од „Фејсбук” странице на Интернету.

„Интернет је имао кључну улогу али није био једино оруђе. Револуција заиста припада народу”, каже ветеран египатских блогера Ваел Абас.