Jednom kad zavoliš knjigu

Aleksandar Hemon (Sarajevo, 1964), uz Semezdina Mehmedinovića, najpoznatiji je i najtraženiji bosanskohercegovački pisac u Americi i Evropi. Od 1992. godine Hemon živi u Čikagu, a od 1995. piše na engleskom. Njegove knjige "Pitanje Bruna" i "Čovjek niotkud" prevedene su na više od dvadeset jezika. Jedan kritičar u "Njujork tajmsu" odlično je okarakterisao Hemonovu prozu: "Savršeno, odvažno, smešno, raskošno".

Hemon je dobitnik prestižne američke stipendije Mek Artur. Suprotno uvreženim zamišljanjima kako pisac, uglavnom, ume da radi samo sa olovkom u ruci, Hemon je dugo godina radio raznorazne poslove, a zna i borilačke veštine, i rado igra fudbal.

INTERVJU
● Poznato je da Vaša ljubav prema književnosti potiče od roditelja. Kako je teklo dalje razvijanje te ljubavi?

– Moj otac je pričalac priča, a majka je čitač. Povrh toga, nekako su otkrili da me čitanje pripitomljava, pa su, recimo, uvek kad smo išli u goste nosili knjigu ili "Politikin zabavnik". Inače, ja bih se verao po stalažama ili ložio toalet papir u kupatilu. A jednom, kad se naučiš i zavoliš da budeš sam sa knjigom, onda je to vrsta zavisnosti. Jednom sam na nekom aerodromu, a onda u avionu, morao da provedem čitav dan bez knjige, i umalo nisam dobio slom živaca – osećao sam fizički bol od dosade i besmisla.

● Otvoreno ste govorili o svojim počecima u Americi, gde Vas je rat u Bosni zatekao na studijskom boravku. Vaš put do magistrata i doktorata tekao je kroz razne poslove, uključujući one u prodavnici sendviča. Skupljali ste i dobrotvorne priloge za Greenpeace, idući od vrata do vrata i razgovarajući sa više od pet hiljada ljudi, predavali emigrantima, bili kurir na biciklu… Kakvu ste Ameriku upoznali kroz sve te poslove?

– Amerika je slojevita, složena zemlja, i to sam naučio kroz sve te poslove. Vrlo je lako praviti generalizacije o Americi i njenim ljudima na osnovu televizije, filmova i gluposti i zločina koje čini američka vlada. Kroz sva ta iskustva upoznao sam američki kapitalizam koji brutalno eksploatiše i dehumanizuje svoje građane, ali sam upoznao i te građane – i ja sam jedan od njih – koji se svemu tome odupiru na različite načine, bilo kroz politički aktivizam, bilo kroz dostojanstveni profesionalizam i ljudsku odgovornost. I, naučio sam da su imigranti na izvestan način srce Amerike.

● Kakva se proza piše u Americi? Koga biste izdvojili kao vrednog pažnje?

– U Americi se objavljuje blizu 50.000 književnih naslova godišnje, od kojih se oko 400 prikazuje u, recimo, "Njujork tajmsu". Što će reći da veliki deo tih knjiga munjevito nestane bez traga. Ali, to isto znači da se piše svakojaka proza. Mene zanimaju pisci koji ne dolaze iz jezičkog i kulturnog mejnstrima, što često znači pisci kojima engleski nije maternji ili jedini jezik.

● U Bosni i Hercegovini se mnogo govori o angažovanosti pisca. Kako biste to objasnili?

– To bih objasnio time što je Radovan Karadžić, ratni zločinac, samozvani pesnik, bivši aktivni član Udruženja pisaca Bosne i Hercegovine. Pisci koji se ne bave klanjem i silovanjem neizbežno se pitaju šta to oni mogu da urade svojim pisanjem, kako se književnost može suprotstaviti genocidu i zločinu.

● Jednom prilikom ste izjavili: "Kao profesionalni pisac mogu biti most između različitih kultura, dok bih kao nacionalni književnik bio samo taraba". Zašto?

– Taraba u sarajevskom slengu znači bezveznjaković. Mnoge Sarajlije i Bosanci navijaju za mene, kako u zemlji tako i u svetu, vole da čitaju moja pisanija. Nacionalisti se nešto ne bave mnome, delom zato što sam ja "ostali" te tako nevažan i bezazlen, a delom zato što ne zavisim od njihovog prijateljstva i finansijske podrške.

● U knjizi "Čovjek niotkud" tematizirate prošlost, nostalgiju, sećanje, uspomene, suočavanje pojedinca sa vremenom. Šta je prema Vašem mišljenju najbitnije u tom procesu?

– Najbitnije je da se premosti jaz između prošlog i sadašnjeg života kako bismo mogli pregurati budućnost.

--------------------------------------------------------------------------

Gost Beograda

Povodom srpskog izdanja knjige "Nowhere Man" Aleksandra Hemona, koju je objavila izdavačka kuća "Rende" iz Beograda, u organizaciji  Narodne biblioteke Srbije i izdavača Hemon će biti gost Beograda na književnoj večeri, zakazanoj za subotu, 9. decembra, u 19 sati. Razgovor sa piscem vodiće Jelena Kikić, a posle razgovora će biti prikazan dokumentarni film iz produkcije B92 "Sarajevo ljubavi moja - U potrazi za Inelom Nogić", u režiji Petra Ilića Ćirila.

Hemon će u ponedeljak, 11. decembra, u 19.00 govoriti u okviru ciklusa "Šta čini dobru knjigu?", a sat kasnije, u 20.00, o problemu identiteta u prozi Aleksandra Hemona govoriće: Sreten Ugričić, Saša Ćirić, Saša Ilić, Aleksandar Bošković i autor. Razgovor vodi Svetlana Gavrilović.