Једном кад заволиш књигу

Александар Хемон (Сарајево, 1964), уз Семездина Мехмединовића, најпознатији је и најтраженији босанскохерцеговачки писац у Америци и Европи. Од 1992. године Хемон живи у Чикагу, а од 1995. пише на енглеском. Његове књиге "Питање Бруна" и "Човјек ниоткуд" преведене су на више од двадесет језика. Један критичар у "Њујорк тајмсу" одлично је окарактерисао Хемонову прозу: "Савршено, одважно, смешно, раскошно".

Хемон је добитник престижне америчке стипендије Мек Артур. Супротно увреженим замишљањима како писац, углавном, уме да ради само са оловком у руци, Хемон је дуго година радио разноразне послове, а зна и борилачке вештине, и радо игра фудбал.

ИНТЕРВЈУ
● Познато је да Ваша љубав према књижевности потиче од родитеља. Како је текло даље развијање те љубави?

– Мој отац је причалац прича, а мајка је читач. Поврх тога, некако су открили да ме читање припитомљава, па су, рецимо, увек кад смо ишли у госте носили књигу или "Политикин забавник". Иначе, ја бих се верао по сталажама или ложио тоалет папир у купатилу. А једном, кад се научиш и заволиш да будеш сам са књигом, онда је то врста зависности. Једном сам на неком аеродрому, а онда у авиону, морао да проведем читав дан без књиге, и умало нисам добио слом живаца – осећао сам физички бол од досаде и бесмисла.

● Отворено сте говорили о својим почецима у Америци, где Вас је рат у Босни затекао на студијском боравку. Ваш пут до магистрата и доктората текао је кроз разне послове, укључујући оне у продавници сендвича. Скупљали сте и добротворне прилоге за Греенпеаце, идући од врата до врата и разговарајући са више од пет хиљада људи, предавали емигрантима, били курир на бициклу… Какву сте Америку упознали кроз све те послове?

– Америка је слојевита, сложена земља, и то сам научио кроз све те послове. Врло је лако правити генерализације о Америци и њеним људима на основу телевизије, филмова и глупости и злочина које чини америчка влада. Кроз сва та искуства упознао сам амерички капитализам који брутално експлоатише и дехуманизује своје грађане, али сам упознао и те грађане – и ја сам један од њих – који се свему томе одупиру на различите начине, било кроз политички активизам, било кроз достојанствени професионализам и људску одговорност. И, научио сам да су имигранти на известан начин срце Америке.

● Каква се проза пише у Америци? Кога бисте издвојили као вредног пажње?

– У Америци се објављује близу 50.000 књижевних наслова годишње, од којих се око 400 приказује у, рецимо, "Њујорк тајмсу". Што ће рећи да велики део тих књига муњевито нестане без трага. Али, то исто значи да се пише свакојака проза. Мене занимају писци који не долазе из језичког и културног мејнстрима, што често значи писци којима енглески није матерњи или једини језик.

● У Босни и Херцеговини се много говори о ангажованости писца. Како бисте то објаснили?

– То бих објаснио тиме што је Радован Караџић, ратни злочинац, самозвани песник, бивши активни члан Удружења писаца Босне и Херцеговине. Писци који се не баве клањем и силовањем неизбежно се питају шта то они могу да ураде својим писањем, како се књижевност може супротставити геноциду и злочину.

● Једном приликом сте изјавили: "Као професионални писац могу бити мост између различитих култура, док бих као национални књижевник био само тараба". Зашто?

– Тараба у сарајевском сленгу значи безвезњаковић. Многе Сарајлије и Босанци навијају за мене, како у земљи тако и у свету, воле да читају моја писанија. Националисти се нешто не баве мноме, делом зато што сам ја "остали" те тако неважан и безазлен, а делом зато што не зависим од њиховог пријатељства и финансијске подршке.

● У књизи "Човјек ниоткуд" тематизирате прошлост, носталгију, сећање, успомене, суочавање појединца са временом. Шта је према Вашем мишљењу најбитније у том процесу?

– Најбитније је да се премости јаз између прошлог и садашњег живота како бисмо могли прегурати будућност.

--------------------------------------------------------------------------

Гост Београда

Поводом српског издања књиге "Nowhere Man" Александра Хемона, коју је објавила издавачка кућа "Ренде" из Београда, у организацији  Народне библиотеке Србије и издавача Хемон ће бити гост Београда на књижевној вечери, заказаној за суботу, 9. децембра, у 19 сати. Разговор са писцем водиће Јелена Кикић, а после разговора ће бити приказан документарни филм из продукције Б92 "Сарајево љубави моја - У потрази за Инелом Ногић", у режији Петра Илића Ћирила.

Хемон ће у понедељак, 11. децембра, у 19.00 говорити у оквиру циклуса "Шта чини добру књигу?", а сат касније, у 20.00, о проблему идентитета у прози Александра Хемона говориће: Сретен Угричић, Саша Ћирић, Саша Илић, Александар Бошковић и аутор. Разговор води Светлана Гавриловић.