Je li Dačić bio u pravu

„Ukidanje upravnih odbora je predlog koji je apsolutno demagoški”,ustvrdio je prošle nedelje Ivica Dačić i sad ostaje pitanje – da li je naš ministar policije u pravu? A u pravu je: ništa Srbija time ne bi dobila, samo bi Dačić izgubio. Mislim, samo bi izgubili partijski šefovi, a gubitak uopšte ne bi bio mali! Zamislite, poštovani čitaoče, da vama neko usred rata iz čista mira prepolovi vojsku!

Svi već odavno znamo da članovi upravnog odbora nisu ništa drugo do – vojska poslušnika. I šta će tamo ljudi od struke? Kako lepo reče pevač Radiša Urošević, javnosti poznat po tome što je dva-tri dana bio član Upravnog odbora PTT-a dok nije pukla bruka pa ga odatle skloniše: „Ne znam zašto neko mora da se bavi telekomunikacijama da bi bio u Upravnom odboru PTT?” I dobro je rekao. Koje su to kvalifikacije potrebne da bi neko uspešno sprovodio direktivu partije?

Zato Ujedinjeni regioni Srbije predlažu da se ukinu upravni odbori. Iz Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, to jest iz filijale dotične partije, čak su saopštili (a niko nije demantovao) da će to da izgleda ovako: „Umesto UO biće tzv. bordovi direktora i nadzorni odbor”. Lepo. Samo, kako se ono beše na engleskom kaže – upravni odbor? Kaže se „board of directors”, što znači da nema razlike između upravnih odbora (koje ukidaju) i bordova direktora (koje uspostavljaju), zar ne?

I koja je uopšte svrha tih upravnih odbora? U svetu je ova institucija uvedena u privredni život u doba kada su se pojavila akcionarska društva i kada su vlasnici morali da prepuste menadžeru da upravlja kompanijom. E sad, ko će tu znati da li menadžer valjano radi – ili trpa pare sebi u džep? Eee, to im je mogao pouzdano reći jedino neki ekspert koji bi se (za velike pare) prihvatio ozbiljnog zadatka u bordu direktora ili u nadzornom odboru kompanije. Zašto za velike pare? Prvi razlog je taj što eksperti ne rade za male pare, a drugi, još važniji, jeste što se vlasnik tako osigurava od rizika da mu direktor korumpira siromašne eksperte i počne zajedno sa njima da potkrada firmu!

A u Srbiji kameno doba – ovde partije drže čak i direktorska mesta! Kako mudro reče Dragan Marković Palma:„Ne može javno preduzeće da bude državno a direktor samostalan. To je smešno, smešno...”. I dobro kaže. Direktor se postavlja sa ciljem da svojoj partiji obezbedi pare na crno, bilo kroz nameštene javne nabavke, kroz lažne fakture ili već kako god stigne. Takvog se posla, naravno, teško prihvataju eksperti, te onda i ne čudi to što je Železnicom godinama upravljao vlasnik nekog banjskog restorana (trenutno u pritvoru) ili to što (kao sada) Srbijagasom upravlja vlasnik neke lokalne TV stanice, široj javnosti naročito poznate po slobodnim noćnim sadržajima. Zna li neko da nabroji ko sve nije bio generalni direktor Jata i da kaže šta je posle bilo – i sa njima i sa Jatom?

Evo rešenja: spas za Srbiju leži u tome da ce partije u potpunosti izbace iz javnih preduzeća. Ako ne verujete, setite se sudbine NIS-a koji je od gubitaša postao uspešna firma skoro istog trenutka kada je firma prodata Rusima, koji su praktično samo zatvorili tunele kojima su pare iz kompanije odlazile u partijske džepove. NIS-u, setimo se, ni kriza nije došla glave: i monopol su izgubili, a profit im raste, pa raste!

No, počujmo dilemu direktora Srbijagasa: „Ako političari ne treba da budu u javnim preduzećima, upravnim i nadzornim odborima ko će se uopšte baviti politikom i učestvovati u radu stranaka?”. Niko, naravno. Svi smo mi videli sudbinu jadnog DSS-a koji je od masovne stranke preko noći ponovo postao politički patuljak. Sumnja li neko da ista sudbina ne bi zadesila SPS ili DS nakon što im se oduzmu javna preduzeća i sve pare koje iz njih dotiču? Od para koje prikupe u skladu sa Zakonom o finansiranju stranaka ionako mogu samo da kupe papirne maramice i da brišu suze nad svojom zlom sudbinom.

I zato je u pravu Dačić, ukidanjem upravnih odbora u Srbiji se ništa nabolje ne bi promenilo, stvarno je čista demagogija u pitanju. Ali bi se, ako smem da dodam, mnogo toga nabolje promenilo ako bi Srbijagas, Galenika, EPS ili Jat doživeli sudbinu NIS-a u kome srpske političke partije još od 2008. godine mogu samo da kupe benzin – i ništa više.

Ali DS i SPS to nikada neće dozvoliti, kaže Dačić, dogovor je da najvažniji resursi treba da ostanu u državnom vlasništvu. Valjda, razmišljam, dok sav novac iz tih resursa raznim crnim tunelima ne presele na privatne i partijske račune. Jer to je srpska realpolitika. Tu se dobar političar prepoznaje po tome što lako otkriva tuđe demagoške ideje – i odmah javnost upozorava na njih.