Sprati ljagu sa ratnog slikara

UŽICE – Okružnom sudu u Užicu, kao nadležnom, ovih dana, po osnovu važećeg Zakona o rehabilitaciji, predat je zahtev za rehabilitaciju akademskog slikara Mihaila Milovanovića. Učinio je to novinar u penziji i publicista Đorđe Pilčević, autor monografije o ovom slikaru, napisavši u tom zahtevu sudu da je "slikar Mihailo Milovanović streljan od partizana 28. novembra 1941. godine bez sudske presude, iz čisto ideoloških razloga".

Taj zahtev dolazi upravo u vreme kad Užičani obeležavaju 65 godina od smrti ovog slikara, jednog od najznačajnijih koje je ovaj kraj imao, a čije su delo bivše komunističke vlasti decenijama namerno gurale u zaborav. Povodom te godišnjice, Savez potomaka ratnika Srbije 1912 – 1920. organizovao je preksinoć veče posvećeno Milovanoviću, na kome je o životu i stvaralaštvu slikara upečatljivo govorila mr Gordana Lazić, profesor ovdašnje Umetničke škole. Inače, minulih godina već su se nizom sadržaja Užičani odužili Mihailu Milovanoviću: postavili mu spomen-bistu u gradu, u Narodnom muzeju otvorili legat, Udruženje likovnih umetnika ustanovilo nagradu koja nosi njegovo ime, objavljen mu je roman "Lendina vodenica" i monografije o njemu, u Milovanovićevom selu Ribaševini organizovana likovna kolonija, a nedavno je Savez potomaka ratnika Srbije jednu od svojih sekcija, likovnu, nazvao imenom Mihaila Milovanovića.

Ovaj slikar je bio prvi umetnik sa akademskim zvanjem u ovom kraju, minhenski đak, učesnik Balkanskih ratova, istaknuti ratnik u Prvom svetskom ratu. Preživeo je prelazak preko Albanije, postao ratni slikar Vrhovne komande Srpske vojske ovekovečivši prizore iz tog rata, likove srpskih kraljeva i vojvoda, dogodovštine vojnika. Između dva rata stvarao je značajna dela, slikao i vajao, imao zapažene izložbe po većim našim gradovima. Još vremenu odolevaju neke njegove spomen-ploče u čast ratnika koje je on napravio.

U toku Drugog svetskog rata nije bio pripadnik ni partizanskog, ni četničkog pokreta, a autoritetom umetnika i znanjem nemačkog jezika pomogao je mnogim ljudima, spasao streljanja neke uhapšene seljake iz Lužničke doline, glave sačuvao i nekim komunistima. Međutim, dobro mu se nije dobrim vratilo. Uz spletkarenja i pod lažnom optužbom da je bio "narodni neprijatelj" i "petokolonaš", u novembru 1941. godine, uoči propasti Užičke republike, Milovanovića hapse partizani, pa bez suđenja i presude streljaju u užičkom naselju Krčagovo. Posle rata konfiskuju mu porodičnu vilu u Ribaševini, a veo zaborava bacaju na njegovu ličnost i delo. Sve do devedesetih, kada istina o ovom umetniku, uz velike napore njegovog sina Momčila, izbija na svetlost dana.

– Užice je modernom srpskom slikarstvu dalo dva značajna imena: Mihaila Milovanovića, rođenog u selu Gostinici, i Branka Popovića, rođenog u Užicu. Ovo je sigurno jedini grad u Srbiji čija su dva najznačajnija slikara 20. veka ubili komunisti, odnosno partizani. Milovanović je streljan u jednom od masovnih streljanja u Krčagovu krajem 1941, a tri godine kasnije, odmah posle oslobođenja Beograda, partizani su uhapsili i streljali Branka Popovića. Obojica su za revolucionare bili "narodni neprijatelji", koji su po kratkom postupku likvidirani. A posle rata su ponovo ubijani, jer su njihove slike gurnute u zaborav, hteli su da ih zauvek izbrišu iz pamćenja srpskog naroda, u čemu su više od pola veka i uspevali. Sinovi Branka Popovića već godinu dana vode bitku da se ispravi nepravda i vrati dostojanstvo imenu njihovog oca. Sin Mihaila Milovanovića, inženjer Momčilo, desetak godina vodio je bitku za rehabilitaciju svog oca, ali nije dočekao, nedavno je preminuo. Verujem da će ostali Mihailovi potomci uskoro dočekati da Okružni sud u Užicu spere ljagu sa imena njihovog pretka – kazuje Đorđe Pilčević.