Tumaranje po prestonici

Kako to prija čoveku kada pročita da je Beograd nedavno bio na naslovnoj strani "Vikipedije" – popularne internet enciklopedije, koju prelistava stotine miliona ljudi širom planete. Ili, kada komšija iz kategorije evropskih intelektualaca kaže nedavno da mu je naš glavni grad oduvek bio lep, ali je sada nekako još lepši, Beograđanke bile simpatične, a sada su lepotice, da je u svetskim medijima sve više pohvalnih informacija o ljudima iz grada koji živi punim plućima...

A onda, ono neprijatno, sa čime ne možemo da se izborimo čini se – doveka. To je organizacija života u velikom gradu, sitnice sa kojima se svakodnevno suočavamo. Reč je, pre svega, o gradskoj signalizaciji. Od obeležavanja ulica, svakojakih saobraćajnih znakova do nepostojećih putokaza.

Nema broja ulicama na kojima su okačene dve table – jedna ispod druge, naravno sa različitim nazivima, ili imenima. Pa je tako, na primer, Dečanska istovremeno i Ulica Moše Pijade, Svetogorska je i Ulica Ive Lole Ribara, Bulevar revolucije je i Bulevar kralja Aleksandra. Ulica Đure Salaja je Desanke Maksimović donekle, a odnekle Ulica kralja Milutina. Bivša Ulica 29. novembra ima nove nazive odnekle i donekle. I da ne nabrajamo dalje. Da li postoji neko nadležan u gradu, pitaju se stranci, ko bi trebalo da taj, ipak, neveliki posao uradi kako valja jednom za sva vremena. Zar je zaista toliko teško i skupo za neko razumno vreme ujednačiti table sa nazivima, na svakom ćošku postaviti stub sa oznakom da se do sledeće raskrsnice nalaze zgrade od broja tog do broja tog. Kao što je to gradska kultura i u najmanjem evropskom mestu.

Zatim, koliko je polomljenih, naherenih, trulih i ižvrljanih znakova pored puta. Tako iskrivljena tabla u Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića, a negde piše i Bulevar mira sa natpisom Topčidersko brdo, pokazuje putniku da treba da krene pravo prema – nebu, a ne desno prema, ušuškanim, visokim betonskim ili gvozdenim ogradama, kućama u Užičkoj, ili Tolstojevoj ulici. Ili, ako treba da pročita na saobraćajnom znaku poruku da je zabranjeno zaustavljanje i parkiranje u Cetinjskoj ulici, vozač mora da iskrivi vrat bar do ugla od 30 stepeni, ili da bude, ne daj bože, u poziciji pijanca koji iz te perspektive vidi izvrnutu sliku sveta u kome živimo.

I, naravno, naša najbolnija tačka – putokazi. Ista slika širom Srbije, posebno u Vojvodini i Beogradu. Nekada, ne tako davno, gost Beograda mogao je na Trgu Republike da pročita da od epicentra grada do Zrenjanina ima 68, Zagreba 400, a do Niša 230 kilometara. Danas – toga nema. Kao što ne postoji u mnogim udaljenijim delovima grada putokaz vozačima kojim putem da krenu ne bi li stigli do centra, ili neke njima potrebne gradske četvrti. Šta tek reći za neosvetljenu Ibarsku magistralu koja prolazi kroz gusto naseljene gradske zone? Tamo sve i da ima idealno postavljenih oznaka ne bi se videli od – mraka.

Iskustvo Makedonaca i Grka nama nije ništa značilo kod ispisivanja putokaza na lokalnim, ali i autoputevima. Kod njih su oni ispisani najpre na domaćem pismu i jeziku, a potom na engleskom, odnosno latinicom. Za domaćeg turistu domaći, za stranca engleski. Mi smo požurili, pružili veći korak ka Evropi, pa smo na nekoliko ulaza u Beograd postavili velike i lepe table sa nazivom našeg glavnog grada, ali samo na engleskom – Belgrade. Bez onog uobičajenog, domaćinskog – Dobro došli.